Nisu franje igra laka: Triba znat klamprst, sve pobe, kostaš, dugi, visoki i sve...

Kad zakasnite na katamaran u Splitu, najbolje se otić sramit na Matejušku. Odjeveni ko profesor povijesti i zemljopisa koji predaje u OŠ Brda parili smo teški izrod dok kasnije nije doša Tonči Huljić. On je izgleda ko da predaje likovni i glazbeni na Mejama.

S njin je bilo pet šest likova koji pare ka da su in likovni i glazbeni bili najdraži predmeti u školi, ali na Blatinama. Snimali su neki spot ili nešto pa smo nakon dužeg perioda stajanja i buljenja u Tončija i ekipu ipak odlučili da je ono šta smo o franjama naučili od starosjedioca Matejuške dovoljno za priču…

Koštalo nas je to šest piva, ali smo saznali kako su dica ubijala vrime dok se zabavi nije mogla ispraznit baterija. Najluđe od svega, današnje generacije - normalniji pripadnici - i dalje skupljaju iste slije koje su prve došle u Split. I s njima se igrala ista igra koja se igrala i prije 20 godina, a valjda se igra i sad. Naša generacija je to zvala “Dize” (vjerojatno neko pismen zna stavit naglaske da to zvuči splitski lino i rastegnuto). Ma sigurno znate tu igru… Ono kad slije tribate zakonima fizike koncentriranima u vaš dlan okrenit naopako…

Pravila ‘ušporko‘

Ali ovo je očito jedna naopaka priča jer je profesor Huljić zadnje šta smo vidili na Matejušci, a slije skoro zadnje o čemu smo pričali sa starin Varošanima. Prvo šta smo vidili bila je skupina od možda deset ljudi koji su guštali na mandraču. Nisu bili svi skupa, ali bilo je očito da se znaju i da su dobar đir.

Pitali smo ih znaju li šta o franjama i prvo se obratili najmlađen od tri čovjeka koji su sidli u krugu i zezali se uz Žuju. Reka je da je ka dite igra franje, ali i da su gospoda oko njega ipak pravi meštri od tih malih baluna.

Gospoda, oba u svojin šezdesetima, nasmijala su se ka da ste dva stara galeba pitali sićaju li kako su učili letit. Očito smo pogodili u žicu koju nitko dugo nije dirao jer su razgovor počeli s klasičnim: “Ma šta ću ti ja sad govorit.”

Ipak su nam pristali objasniti pravila, ali bome, onako ušporko, brzinski. 

“Igralo se tako da se najprije iskopale dvi jare, rupe na terenu koji se zva trat, ovako ovoliko duboke…” - reka je barba Bruno pokazujući da su jare bile buže iskopane petom otprilike širine i dubine šake, pa nastavio - “Onda onaj tko uvalja franju u jaru ili bliže jari igra prvi…”

“Je, ma bacaš s tri četri metra” - dodao je Ante.

“Tako je. Onda ovi koji igra prvi stojeći baci franju, a ovaj drugi je gađa. Koji više tuđih franja pogodi, dobija. Tako bi se razmjenjivale, uzimale i davale franje. Ali znalo se i krast. Posvadili bi se oko udaljenosti. Mirilo se pedljen, prstima…” - Bruno se sitia ditinjstva u Varošu.

“A di je ono klamprst, sve pobe…” - Ante se na spomen riči prst sitija posebnih tehnika u franjama. Ipak se nije moga sitit šta je koja značila, a nisu ni njegovi prijatelji. Srića da smo prije koji dan sidili s prijateljima u Jelsi koji su ko dica prije priko 40 godina igrali franje. Tamo smo naučili da su postojali: kostaš, klamprst, dugi, visok i sve.

Kostaš je značilo da se gađa s koljena, klamprst je dozvoljava micanje pedalj livo ili desno, dugi je značija iskorak pa gađanje s visoka, visok je bilo da gađaš s visoka, a sve je smislia neki genijalac jer pod sve spadaju svi ovi drugi…

Varoške igrice

Ako ste se sad naježili jer se neka od tehnika kosi s onin šta ste vi igrali ko dica, sve je dobro. Vidite da se u Jelsi nije spominjala ta tehnika pobe koju su Ante i prijatelji imali u Varošu. A možda je to samo drugi naziv za nešto šta su i jelšanska dica imala.

Kažu nam da "sve pobe" (ili "sve pobjede") znači da pobjednik uzima sve suparnikove franje u jednom krugu.

Tad je mlađi član ekipe, Danijel Mamić, spomenija da se franje zovu drugačije ovisno di ideš. U domovini kulena su klikeri, u Rijeci su škinke, u Zagrebu su pikule, ali Vlaji imaju najbolji naziv - trlase. Taj je pojam u priču doda čovik od pedesetak godina, zovu ga Bafa (naravno, nema neke lude bafe).

Tu se se Splićani malo dobronamjerno zajebavali na račun Vlaja, ali mi smo došli izazvat nekoga na partiju franja, a ne bogatit vokabular…

Na kraju od toga nije bilo ništa iako su nan opisali tri igre. Izgovor za ne igrat na franje na Matejušci je bija da se to ne igra na stini nego na zemlji. Nismo se tili raspravljat s Varošanima… Ko provede ditinstvo padajući po tin kalama razvije dosta tvrdu glavu.

Od igara su se mogli sitit te s jarama na tratu, “trokuta” i “na crtu”. Trokut se igra tako šta bi se složilo tri franje u trokut i gađalo, onu koju izbiješ iz trokuta uzmeš, ali ako tvoja ostane u trokutu, ostaje u trokutu… Na crtu je bila jednostavna igra. Napravi se crtu u zemlji i baca se franje šta bliže crti. Onaj koji baci bliže crti kupi druge franje.

I tad se Ante sitija velikog problema Varoša. Rekao je da je Varoš kad je on bija dite ima 50 parkova. Nisu to bili parkovi ka Vidovićev, nego dva stabla i grm, retaji prostora po kalama, kako je Bafa reka. Ali su to bila mista di su se dica mogla igrat…

“Sve su parkove uzurpirali i zatvorili. Stavili su ogradu i sad je to privatno. Mi smo tu igrali balun, sve smo tu igrali. Kockali smo tu! Bile su one od pet dinara, aluminijske. Stavili bi crtu pa bi bacali ko bliže crti. Jel se sićaš, Bruno?” - Ante je pita starog prijatelja.

Na ‘topavanje‘

“Kako ne, na Prokurative je bila najveća “utakmica” - potvrdija je Bruno, a neko je s mandrača dobacia da su se igrale i slije, da su igrali “topavanje”. To je valjda ono šta smo mi na početku nazvali “dize”, a dica mlađeg sugovornika tu igru nazivaju “peljanje”...

Generacije se mogu minjat, ali dica su očito dica pa nas je zanimalo koje su bile prve slije u Splitu. Bruno nan je reka da je to bilo Životinjsko carstvo kad je on ima 8-9 godina, prije više od 60 godina.

Još se tu malo govorilo o starin igrama i slijama dok Ante nije sve okrenia na zafrkanciju: “To bi ti mi igrali kad bi nan se ispraznila baterija na mobitelu.”

Od tu se razgovor pribacija na razlike između generacija od prije i danas, a Bafa se ubacija s dobrin komentaron: “Ja san ona generacija koja je imala sriće da zna šta su franje i šta su kompjuteri…”

Bafa je rođen 1974. i sića se da su u osnovnoj školi imali jugoslavenski kompjuter Orao. Kaže da misli da su se proizvodili tako što bi se kupovale komponente i onda ih se sastavljalo u Jugoslaviji. Bilo ih je po školama, ali su tad bili rijetki i često ih je bilo samo dva tri u posebnoj prostoriji.

Dok smo mi slušali kako Bafa lista školska sjećanja, Danijel je negdi nesta pa je počelo nagađanje di je iša. Čovik valjda voli ribu i ima puno štapova pa su prijatelji mislili da je iša kupit još jedan. Ta ih je baza sitila večeri kad je jedan prijatelj kupija preskupi štap i svu opremu, napija se i iša lovit ribu na Matejušku. Pa je u more sa štapon i opremon… Prijatelji su ga, njih pet, nosili doma, a kad se čovik probudija tia ih je tuć jer nije zna di je…

Cipal je dobra riba!

Danijel se vratija, malo su ga držali u điru, ali se tema ribe primila pa su se sitili kako se čini paštela ili pastela, mamac za ribu od kruha i mora, u koji se zna zamišat paštete ili sira. Navodno u ekipi postoji neki Dida koji čini najbolju paštelu, toliko dobru da je Bafa reka: “I ja bi je ija…”

Ante se opet sitia ditinstva: “Pari da san je jedan put ija…” Nekako se tu tema pribacila s ješke na ribu pa se počelo govorit o ciplima. Jedan je čovik nešto žuga protiv cipli, ali su ga onda svi uvatili u đir do te razine da bi neko ko nije odgojen u Dalmaciji vjerojatno sija i plaka.

Ante je reka da je cipal hranija po Dalmacije i da nikad nije čuja da se nekad neko otrova od cipla bez obzira šta je taj cipal ija. Ne muče cipli ni Antu ni nikoga oko njega, pa smo se pozdravili i obećali se vratit na Matejušku slušat još priča. 

Momke smo ostavili u, reklo bi se, bezbrižnome raspoloženju, ma je onda Ante doda: “Ali obavezno napiši da su nan uzeli parkove. To nemoj zaboravit. Da je to kako je bilo, ja bi sad unuka tamo učija igrat franje.”

Reka je to sa smješkon, ko da se zeza, ali poznavajući naše ljude, to šta se mogu smijat nečemu, ne znači da ih to ne boli…