ŽALOSNA STAROST (3) Sinko, vazda mi je najteže

Vazda mi je najteže. Nema u mene lakše i teže, vazda je najteže. Jadna ti je sirotinja. Eto, tako vam je to - tim riječima sažela je svoju sudbinu Gospava Tomaš Đurđević iz zaseoka Živanovići pokraj Ošlja u gornjim selima Dubrovačkoga primorja. Navršila je 80 godina i najmanje se nadala da će duboku starost dočekati sama i bespomoćna.

Muž sebi presudio

- Imala sam troje djece. Jedno je umrlo malo, sin je nastradao u ratu, sad je kukavac u jednoj ustanovi, više ne zna nego što zna za sebe. Eto, samo što je živ, ništa drugo... - teško idu riječi iz usta Gospave Tomaš Đurđević. - Kćer je ostavila iza sebe troje djece, udala se u Drniš, nastradala je od eksplozije plina. Čim im je mati poginula, djecu su prebacili u dom u Split, neđe, što ti ja znam đe. Vide se s ocem, čujem se povremeno s njima, ali sama sam.

Sve je naopako u mene pošlo. Muž je bio bolestan, nije mogao više trpit i sebi je presudio. Teško mi je, a što ću, kud ću? Starica na pitanja sama sebi odgovara: - Tu sam đe jesam. Prije no što smo sjeli u trošnu kuću u kojoj koristi samo jednu prostoriju, ne veću od nekoliko kvadrata, nakupila je nešto granja da se ogrije.

Kaže, skupi drva u šumarku iza kuće, ne može više ići daleko: - Uzmem granja koliko mogu. Pa to dimi jer ne valja drvo. Prije sam išla dalje po drvo, ali sad ne mogu nosit. U kući je sve propalo od te šumetine što dimi, a ja ne mogu obijelit.

Prazna kuća

Sve je staro, malo su okrpili iza potresa, oni ljudi što su radili tuda, ne znam ni koji su, ima jedno 10 godina. Stavili su mi i struju. Hvala im, ali što ti je korist danas od tuđeg ako nemaš svoga. Svako dođe minut pa ode i kad ga vidiš - priča starica. Za susjede veli kako svatko svoju brigu ima: - Dobri su to ljudi, ali susjedi ko susjedi. Ima nas tu tri četiri stare, ali one imaju djecu, sinove, dođu im autima, gone i dovode i ne vide me, ko da nisam živa. Meni nema ko doć.

Ko ti danas sirotu vidi? Od baštine joj kaže nema koristi: - Ne mogu ja više kopat i radit. Nema u meni snage. Stoji baština u ledini. Nema koga da je obrađiva. Ne može se ni unajmit, ko bi je uzeo... U kući Gospave Tomaš Đurđević nema ni tekuće vode, skuplja je s krova u rezervoar postavljen ispred kućnih vrata.

- Počeli su uvodit vodu, ali to je za ove koji mogu platit. Ja ne mogu. Tako vam je oduvijek bilo, zimi hladno, ljeti se ne može ostat od vrućine, nego je prije selo bilo živo, a sad ništa nego kamen i gora i nas par starih - tužno je ustvrdila Gospava Tomaš Đurđević.

SUTRA: Slavku Ivčeviću iz Drežnice podno Svilaje malo za sreću treba

Piše davor mladošić /epeha
Snimio ado buljubašić/cropix