Nataša Bebić: ‘Nije grintanje nešto posebno, ajde nađi čovika koji ne grinta. Ali mi smo od toga napravili umjetnost!

Cili život ona sije zarazni optimizam i širi krugove dobre volje oko sebe. A ipak će priznat da je prilično grintava. I to zato šta grintanje shvaća kao dio naše kulture, tradicije, usmene predaje, skoro pa epike. Nataša Bebić, legendarna košarkašica, državna prvakinja u Jugoslaviji i Francuskoj, pa kraljica aerobika i svih ostalih scena, premda cota na jednu nogu, eksplodirala je na sunčanoj Zenti ka vatromet radosti i boja. Pa i grinta vrhunski, našli smo se uoči Festivala grintanja.

- Ma pusti me, ovo san došla samo radi tebe, znaš. Susidi smo, a nikad nismo radili intervju i nisan mogla izdržat da ne vidin kako je to. Malo san nestabilna u nogu jer me čeka operacija drugoga kolina, prvo san riješila prije šest godina. Kolina ti najprije stradaju u košarki i rukometu, radi tvrde podloge.

- I sad moraš na operaciju, umisto da se namažeš crnin blaton i ozdraviš!        

- Bravo! To blato je bilo najveći lik za kosti. Mi smo ga nosili doma i mazali se. Pa da nisu mogli jednu malo plažicu ostavit na Poljudu s onim blaton… Moran ti reć da san se brzo oporavila nakon operacije kolina, zato šta san sportašica cili život. Samo me sad čeka druga, nije se lako odlučit…

- Bolje ćeš mi grintat…        

- Ma nije ti grintanje nešto posebno, ajde mi nađi našega čovika koji ne grinta. Ali mi smo od toga napravili umjetnost, triba imat talenta, duhovitosti i duše da bi se dobro grintalo. Glupi ljudi ne mogu bit grintavi ni duhoviti, je l‘ tako?! I kad ti taj momenat uleti, duša ti je nekako puna, pa još kad se spoji sa beštimanjen. A znaš šta san čula, da beštimaju ljudi koji nemaju bogat rječnik! Ma molin te, šta su Dalmatinci u beštimje uvalili, to niti jedan pjesnik ni jezikoslovac ne bi moga smislit. Mi bi tribali izdat znanstvenu knjigu o beštimjama.

Mater i beštimje

- Samo, puno se mater spominje, niko oca, didu, brata, nego baš jadnu mater.

- Istina, može se reć da je grubo, a možda zato i šta je ona glavna u kući.

- Je li tvoja mater bila šefica u kući?

- Ja bi rekla otac, strog prema nama, prema mojoj braći Tomi, Maksu i meni. Znaš li ti da ja do danas iman radi toga kočnicu. Kad god se zaletin u neku ludost, promislin: „Stani Nataša, šta će ti pape reć!“ I odma brenzajen. Zato o puno stvari iman konzervativne stavove. A mater je bila divna žena, uvik u njegovoj sjeni. Ipak, mi dica smo ispali prilično kreativni i slobodni.

- Naučila te kuvat?            

- Mater je vječno bila za špaheron, jer je naša kuća uvik bila puna svita. A vidiš, puno me toga naučila, ali kuvanje ne mogu smislit.

- Zato si cili život elegantna!

- Joo dušo, ti uvik nađeš pravu rič.

- Znaš šta, puno svita mi govori da si se u zadnje vrime povukla?

- A je, ako si uvik vanka onda si s puno svita, a ja san cili život mislila da su svi ljudi divni i krasni, u mene je sve bilo tra-la-la. Nije tako, puno je zlobe, zavisti, pričanja iza leđa. Tako san sad više sa svojin krugon prijatelja, a manje sa svima.

Dajte boje, a ne silikone!

- I uvik izgledaš spektakularno, susidi pričaju da se središ kad ideš do dućana ka za premijeru u teatru!

- Nekako mi je to normalno. I možda me bolje vide jer san uvik u bojama. Ne mogu ti ja bez boja, moje omiljene roze, žute, srebrene, zlatne, bijele, zelene. To su ti moje boje. Uvati me muka kad vidin ovo šta se danas nosi. Svi u crno! Ka da je neko, božeprosti, umra! Zašto je pored toliko boja današnja mladost u crnini?! Mi smo znali kad se nosi crno. Da san ja ka cura obukla crno, otac i mater bi mi isti čas rekla: „A šta si se ucrnila, ol ideš na sprovod?“ Kad si u crno osjećaš se crno, a kad si u bojama, pun si životne energije. Pa vidi stabla, sva su u zelenoj i to u sto nijansi. Da je crna lipa i stabla bi bila crna! U prirodi ništa nije crno osim nafte i morskoga ježa. Nafta će te šporkat, a ježinac ubost.

- A znaš di te neće ubost - u Zagrebu!

- Uvik san u Zagrebu imala puno prijatelja i bilo mi je fenomenalno, ali čini mi se da su prije bili sličniji nama. A tek kad bi sreja kolega Splićanina gori. Doma se i ne javljate, a u Zagrebu se grlite i ljubite ka da ste najrođeniji. Sad su se Zagrepčani malo uozbiljili, uobrazili, ono ka glavni grad. Uvik neki posal, priša, žurba.

- Oćeš reć da su počeli grintat?

- A to ne, ne. Oni nisu taj đir. Oni umisto da grintaju, zamuknu, ofende se. A mi se razvežemo, skroz obratno.

- Kako si se ličila od zagrebačke magle?

- I kiše i sniga, uvik nešto pada. Ja bi njima ovako priporučivala: nacrtajte jedno veliko sunce na zid u kužini, pa će vas grijat i veselit!

- Je l‘ za ten bolja kiša ili sunce?

- Ma sunce.

- Al‘ ne suši kožu?

- Imaš kremu. Još bolje; kad san igrala košarku u Francuskoj, onda san sve Francuzice naučila – maslinovo ulje i limun. Dvi žlice prije spavanja, bolje od najbolje francuske kreme. Drugo ti neću reć!

- A sićaš li se s čin su nas matere mazale na plaži: ulje, limun, kvasina, malo mora…

- Ajme je, šta smo svi smrdili. Falilo je samo da nas pokriju salaton!

- Ali zato si imala dobar ten u Francuskoj!

- I znaš da jesan. I sve drugo. Na naše utakmice dolazilo je po pet iljada ljudi. Ne zna jesu li  se tiskali radi košarke ili radi naših kratkih hlačica, koje su iz sezone u sezonu bile sve kraće. A jesmo i izgledale, moj sinko, sve visoke, zgodne…

- Niste se silikonirale?

- Maaajde, nismo mi bile pumparice, ko je zna za to u to vrime. Ajme šta mi je to grubo. Ma ne čudin se ja ženama, jer nama svakakve ludosti padaju na pamet, nego muškima. Koji je to osjećaj kad je uvati, a ono gumeno ka balun. Biži ća! Cure, obucite boje, a ne silikone!

Aerobikom protiv stresa

- Tamo si upoznala aerobik.                     

- Je, to je Jane Fonda prva promovirala, a mene su ovde prozvali kraljica aerobika. To je najbolja stvar na svitu, moje žene su guštale, skinile bi po deset kili i imale tijelo ka kad su bile mlade. A ona muzika, uvik strana, naša muzika se nekako nije uklapala uz tjelesnu aktivnost. Najlipše od svega je šta smo se posli treninga družile na kavi, večerama… Apsolutna pozitiva, nema stresa, ni nervoze. Uz san ja i trčala po Marjanu, vježbala, znaš, krenula bi sama, i odma bi se kolona žena stvorila iza mene.

- Je li ti kad koji muški doša na aerobik?

- Nikad! Puno su to ženstveni pokreti. Njima je draže ić u teretanu pa nabildat mišiće, misle da je to nama svima lipo.

- Al‘ nije?         

- Sve šta je previše nije lipo. Najbolje je normalno. Sport će svakome pomoć da je ravan, zdrav, da nema previše kila. I to je, po meni, sasvin dovoljno.

- Misliš da si radi toga sačuvala zdravlje?

- Nego šta san. Brat mi Toma je bija travar, to je poznato, pa smo svi malo u straju od tableta, a draga nan je prirodna medicina. Pa ja ti ni danas ne pijen neke posebne likarije, niti iden po likarima. Iman svoj čarobni napitak: med, limun i malo soka fruteka.

- A kad te dopadne ić?

- To ti bude smija. Ja dođen u čekaonicu u likara, recimo u ortopeda, pa me odma pitaju pacijenti: „Ajme, a šta je vama gospođa Nataša?“ Onda in rečen: „Ništa, samo san vas došla malo razveselit!“

- Ali znan ja šta tebe odma ozlovolji: kad se povede priča o tvome bratu Tomi, kako ga se pomalo zaboravilo…

- I znaš da je, to mi je puno krivo. Od te gužve na estradi di svako gleda samo sebe, zaboravili su na jednoga genijalca ka šta je Toma Bebić. Dikod koja pisma bude na radio i to je sve. Napokon smo dočekali da će se snimat dokumentarac o njemu, to mi je drago, i pošteno prema tome velikom opusu koji je posvetija Mediteranu, Dalmaciji i Splitu. Bome da je. Ajde, natira si me, a ne bi tila puno grintat u javnosti, mogla bi mi koja bora izać!