PRVI SE PAMTEGledam u sonder i mislim se, daj Bože griz, kad ono iste sekunde BAAM! BAAM! BAMM! Prvi put osjećam prave udarce ribe na štapu...

Iako je mnogo puta bilo u planu, nikad nisam lovio na panulu, jig, zoku...

Nikako da štap prevlada, uvijek ga nekako pobijede maska peraje i puška..

Više volim vući se između stijena i na oštrom kamenju parati odijelo nego biti u brodu i čekati.

No i taj sam dio stvarno jedva čekao probati.

Nešto smo zajedno radili i kum kaže: - Mogli bi mi ujutro izaći na more…

Ja samo rekoh: - 5, 5.30?

Kaže on: - Kod broda.

I to je bilo to.

Isplovili smo po planu i krenuli okušati sreću.

Na prvoj poziciji smo za nekih 25 minuta no nalazimo bačenu mrežu.

Svejedno probamo.

Ništa, ni vidit, ni čut. Krećemo dalje.

Nakon nešto potrage nalazimo krasne narančasto-žute banane, ali nikako dobiti griz.

Uporni smo. MinnKota nas drži na poziciji, ali riba ne radi nikako.

Nakon nekog vremena kum kaže:

- Aj primi štap, i budi spreman. Ne opuštaj se, a ja ću nešto pojesti…

I primim ja onaj tanki štapić s nekom čudnom kontra postavljenom rolom odozgo i krenem po prvi put u tu avanturu.

Minute prolaze, vrtimo se vamo tamo. ali ništa, tek 2-3 lagana dodira na stapu.

Pita ovaj moj: - Ima li što?

Ja kažem: - Ma ništa, jedva par laganih grickanja…

Skoci on iz kabine.

- Molim??! Pa jesi da kontru?

Ja reko da nisam, jer jedva da sam osjetio nešto.

- Ništa, motaj… Nemaš više sipe…

I dignem ja ‘aparaturu‘  kad ono, sipa je tamo, ali izgrižena. Krakova nema.

- Riba je sitna, ajmo dalje. Ili čekaj, okrenut ću nas nazad ajmo proći još đir preko tih banana… - kaže kum.

Stavimo frišku sipu i bacimo.

Kako sipa pada ka dnu, čujem ja stenjanje i viku iz kabine.

Kaže kum: - Deneee… Vidi sonder...

A ono opet one kuke, banane, kvake ili kako ih već nazvati.

Gledam u sonder i mislim se, daj Bože griz, kad ono iste sekunde BAAM! BAAM! BAMM! Prvi put osjećam prave udarce ribe na štapu.

Osjećaj je onakav kakvog sam se bojao.

Vuče na još, i još, i još...

Nova ovisnost je tu. Došla je u sekundi.

Udaram kontru i štap se savija ispod bande, a mi u isti čas vičemo: - Tu jeeee!!!

Krenem ja tu tanku i sklizavu šibicu vrtiti po rukama.

Namotaji su mi nespretni, sve oće iskočit iz ruku, lakat boli, a zglob na šaci ubija.

Boli me još od prošle sezone, od puške.

Ali ne dam se.

Ovaj moj gleda u mene i plače od smijeha, a ja imam borbu s tom čačkalicom u rukama kao da vučem kita sa 200 metara dubine.

On priprema podmetač i ja odjednom vidim sjaj se dize iz dubine.

Viče on: - Gof!

Ja od sreće skoro skačem s broda u more da mi ne ode.

Prvo pa muško! Gofina…

Bacim još par namotaja, i evo ga u mreži.

Grlimo se i smijemo.

Nije izgubljen, to je najbitnije. U brodu je!!!

Dižem ga s poda, a ovaj me već slika i viče: - Pa di ćeš za prvi put odmah gofa izvuć?!

Kao da ni sam ne vjeruje, klima zadovoljno glavom i smije se.

Nakon par minuta bacamo ponovo.

Ali na sonderu više ništa.

Premještamo se na jednu poznatu poštu i tu ćemo probati.

Spuštam opet frišku sipu i krenem čekati taj sada ‘već znani‘ osjećaj.

Nisam se dobro ni pripremio, kad ono evo ga, BAM! BAM!

Ovaj put ne čekam ni malo, kontriram odmah, osjećam udarac i vibraciju.

Riba je tu.

Ponovno erupcija oduševljenja i sreće.

Smijemo se, veselimo, ali mene čeka opet to nespretno dizanje i motanje.

Savladavam to ovaj put puno bolje, već sam ‘iskusan‘.

Opet bljesak na desetak metara.

Viče on: - Zubo!!!

Dovučem ga do broda, on ga uhvati u podmetač i opet veselje.

Dva od dva!

- Prvi put si i dobio si i gofa i zubu… Pa to je show! Ajmo kući, još ćeš i kovača izvući - viče on. Spremamo opremu i krećemo.

Gledam u jaceru i ponosan, smijem se.

Kakvo jutro.

Eto, za prvi put, neloše skroz.

Sad samo treba objasniti ženi nove nenadane troškova koji se smiješe u skoroj budućnosti. Hvala kumu, ali prije svega hvala moru još jednom jer me ni ovaj puta nije iznevjerilo i priredilo mi je krasne trenutke i prekrasnu uspomenu na moj ‘prvi put‘.