BOLO JE ZAKONRibolovna priča: Stavim ruku na štap, a ono ide drugo potapanje i odma ide izvlačenje al monstruozno...

Priča počinje prije par godina dok sam još iša na odmet.

Uvik je bilo ulova, nekad manje, nekad više al‘ rijetko se vraćalo kući bez bar jedne-dvi komarče.

I to je bilo OK. Bitno je bilo da je neka akcija.

Al desila se neka rupa di od petnaest ribolova nije bilo možda pet poteza sve skupa i mene je to štufalo da san jednostavno prista ić na ribe.

To je možda bila 2019. godina, onako, otprilike.

Od tad do 2024. san možda bia pet puta na ribe s ekipom, čisto neko druženje, ali i opet ništa. Međutim u trećem misecu 2024. pita me nećak da ga naučim ribolovu i reko – ‘ajmo.

Nađem ja tako lokaciju negdi u Vinišće, a nikad nisan tu bia i pokažem mu kako vezat udice, kako napravit sistem, kako zabacit i naješkat i pustim ga da vježba zabačaj.

Nakon 5-6 neuspješnih zabačaja zabaci ješku jedno šest metara od kraja i ostavi.

Ja na nekih 80 metara od kraja navata pirki, kanjaca i ostale ribe koja me ne interesira al neće ozbiljna riba nikako.

Kad odjednom na njegov štap od 15 eura udre komarča, savije lipo štap i komarča od pola kila vanka.

Mene to zagolica i počnem ja malo intenzivnije ić na ribe.

Možda nekih petnajstak ribolova je prošlo od trećeg do jedanajstog, a da nije bilo nijedne komarče.

Često bi ribolov proša i bez poteza pa kreće opet frustracija.

Kažen ja tako sebi, a onda i prijateljima da prodajem štape i opremu ako ne uvatim komarču do nove godine.

I tako dođe i sredina dvanajstog miseca.

Lipa neka subota pa odem ja na jednu postu di san nekad zna uvatit liti par komarči.

Zabacim bez puno nade, a ono krene radit riba.

Uvatim prvo lipog fratra od 25 deka, al nije opet komarča…

Nema veze, i to je šparid i to lipi.

I nakon dva sata zatišja padne prva komarča nakon pet godina!

Srce ko kuća! Odma se probudija žar u meni i krenem tako ponovo ozbiljno lovit.

Svaki slobodan trenutak, eto mene na moru.

Uvatilo se tako nešto komarče do kraja godine pa odem i do dućana ribolovne opreme di mi radi prijatelj da uzmem udice i ostale potrepštine, a on mene počne nagovarat sa pređem na bolognese tehniku.

Prve dvi misli koje su mi prošle kroz glavu su bile - di ću uvatit komarču od dva kila na malu udicu i na predvez 0,12, a drugo, ubit će me sitna riba, a to mi je stvarno tramak bacat i vadit konstantno malu ribu.

Na kraju se dogovorimo da ću svratit jedan dan kad on bude na moru, da vidim kako to sve skupa izgleda.

I dođen ja tako, a za čudo on uvati komarču i da meni da je izvučen.

Ala fešte…

Na tu svu osjetljivu opremu gušt je bija nemjerljiv s odmetom.

Kupim ja odma opremu i počne ludilo za bolo tehnikom.

I tako smo sad došli do najvažnijeg dijela.

Lovim ja tako s bolo tehnikom, pa, negdi od drugog miseca.

A za tu srijedu vremenska prognoza kaže da će bit istočni vitar.

Ja na poslu imam rupu od tri sata i volia bi to iskoristit jer mi je ostalo bigatinija od vikenda taman za jedan ribolov.

Ništa, blizu san neke poštice koja mi je zgodna radi auta.

A vidim, falili su prognozu jer nema istočnog ništa.

Malo se javi zapadni, al ništa strašno pa tako na kraju i odem.

Mislim se ako krene istočni za sat dva, skupit ću se lako.

Bar san proba i bia na moru dvi ure.

A dan izmišljen!

More mutno, malo zapadnjaka ima i tako krene lov, prve dvi ure tri kneza i to kapitalca, ma ih sve vratim u more.

Kad eto i jedna komarča, beba od 25 deka pa je ubacim u čuvaricu i mislim se:

- Vratit ću je nazad ako ne bude više ništa, da ne nosim doma samo jednu malu ribu…

Lagano okrene jugo šta mi i ne odgovara baš jer mi nosi plovak u kraj, ali lipi valovi se dižu pa se mislim u sebi kako bi to na kraju moglo i donit koju ribu, a ionako imam još po ure do uru maksimalno, pa šta bude.

Nastupa zatišje pa nema ni kneza više.

Uzdahnem pa radim zadnji zabačaj.

Idem zapraćkat bigatinije kad ono praćka pukla…

Baš me krenulo.

Bacam šakom bigatinije koliko mogu blizu plovka i gledan u plovak ko hipnotiziran, kad odjednom lagano potapanje plovka i puštanje.

Stavim ruku na štap, a ono ide drugo potapanje i odma ide izvlačenje.

Krene to vući al monstruozno…

Samo ide i ide, nova krena na roli od 140 metara sigurno, a ja se bojim da je ne nestane.

Gledan u nju i vidim da je već izvučeno sigurno nekih 70 metara.

Trabucco Frangente X-Treme bolo, Shimano Stradic 2500SHG, osnova 0,162, predvez 0,125, a udica 18. Srce u grlu…

Beštija malo uspori pa opet krene još sigurno nekih 20-30 metara i tek onda kreće lagana borba.

Ja je malo povučen, a ona odvuče i tako par minuta.

Zapravo ne znan uopće koliko je sve trajalo jer san bia toliko koncentriran na borbu da ne izgubin najbolju ribu koju san ima na bolo i među najboljima ikad.

I kad san je dovuka na nekih tridesetak metara od kraja, tek se onda predala tako da san je na kraju bez problema izvuka vanka.

Nje se ni trznila vanka, koliko je umorna bila.

Tek kad je bila vanka, kad san je vidia nisan moga doć sebi.

U meni sto emocija. Ludilo teško, javljan svima, šaljem poruke, slike presretan…

A sad, sad čekamo samo veću.

Bolo je zakon!