Gazda Baja je drniška institucija: ‘Da vidiš kako i Japanci navale na tripice i orzo...‘

Njemu niko ne zna ni ime ni prezime i sva je prilika ako pitate za Antu Gabrića, da vam niko u Drnišu neće moći pomoći.

– Ima tih Gabrića kolko oćeš, ko bi zna otoga, kako ste rekli, Antu? - čudit će se čeljade. I zato, nemojte se pravit fini, nego pitajte za Baju, pa će vas svi znati uputiti prema drniškom pazaru.

– Baja, bogati, pa to ne znaš? Sigurno si prvi put u Drnišu! Jer, bit u Drnišu, a ne marendat u Baje, to je ko ić u Rim, a ne vidit papu! 

U svakom slučaju, svi koji vole dobro pojist tribali bi Baji – i njegovoj Dijani, supruzi i kuvarici, na koju glasi firma, a i konobarici Darmili Sladić - platiti u crkvi Gospe od Ružarija – i ona je tu odma blizu pazara – barem koju misu za zdravlje da ih Bog što duže poživi na ovom svitu. Jer dok su njih troje tamo, imat će di doć, marendat ko ljudi, normalnu, narodnu spizu, po normalnim, narodnim cijenama. A kad njih ne bude, zbogom, diko!

Životne borbe

- Ja ode radin od 75. Znači, punih 50 godina! A gazda san od 90. Tu sada odbij još tih 5 godina rata, pa sam ode od 95. na istom mistu. Punih 30 godina.

Ode je lokal bio od 1966. Najprije ga je drža Stipe Grcić, pa Ive Grcić, pa mi brat Tome, i onda san ja doša! A od 1975. san počeja ka mulac, od 15 godina, kod brata. Ka mali od kužine, ili Katica za sve! Odnesi, donesi, dodaj, skoči. Kasnije san počeja radit ko konobar, zavolija to, bit među svitom... - sića se gazda svega ko da je jučer bilo, isto ka šta se sića i 2005. godine, kad je imao tešku saobraćajnu.

- Bija sam nepokretan, izgubija bubrige, četiri godine iša na dijalizu, pa na presađivanje bubriga. Ubila me ženska s 2,4 promila alkohola u krvi, iša san prema Splitu, a do tada, u tih 45 godina života, ja nikad nisan u doktora bija! A otad puste borbe. Odbacivanja dva bubriga, pa san kasnije dobija karcinom, pa ovo, pa ono...

Ali da ne zamaramo ljude, meni je ovo, ugostiteljstvo, i ovi moj lokal – terapija! Ja sad ne radin ništa, nego se samo tu vrtim, tu je i moje društvo, ljudi koje ja znan i koji mene znaju, zafrkavamo se, pitamo, i tako nam prođe dan.

Evo, najiskrenije, na ove cijene ja nemam ni neke posebne zarade, ali nije me ni briga. Dica su mi ošla, i to mi je malo ža, da neće ovo rade. Sin mi je u "Ericssona", završija računarstvo u Splitu, mala je peta godina fakulteta, studira hrvatski i pedagogiju, odlični su učenici bili jedno i drugo i ovo ih ne zanima.

Ja i žena dok možemo, nije me briga ni koliko ću zaradit, samo da nisan u minusu. Ovo mi je duševna rana, ja niti znan niti mogu radit fizički išta drugo, pa dok dur - dur.

Ja odan samo zahvaljujući našoj medicini, šta me je spasila. I moremo mi o njima reć ovo i ono, ali naša je medicina odlična! Ja nema kod kojeg doktora nisan bija, samo nisan kod ginekologa! I ima san osjećaj da mi svaki oće pomoć – Zagreb, Split, Šibenik. Da jedva čeka da mi pomogne. Triba reć onako kako je! - veli Baja, koji na naše pitanje kako je u Drnišu, šta se prominilo, odgovara:

Ubili su pijacu

- Ima naroda u Drnišu, nije manje svita u gradu nego je bilo, ali su sela naša drniška opustila! To je to! Drniš je uvik bija mala sredina, ali ju je velikom činila okolica. I činila ga je bogatim, jer se sve slivalo u Drniš. Ljudi su radili, proizvodili i donosili sve na pazar.

Evo, na ovim skalama kojima ste vi došli do mene bi 5. u misecu, kad bi bio pazarni dan, bilo sto mišina sira. Cili deveti i deseti misec, kad bi se ovce i čobani vraćali s planine. I to bi se prodavalo! To je mirisala cila ulica, cili pazar po tom mišnom siru, ovčijem, iz mišine. Najčuveniji je bio iz Štikova, Štikovljani su bili zakon, i to triba poštivat!

Danas mišnog sira ima cilu godinu, ima on i miris, ali, iskreno, to nije to. To je dobro onome ko nije kuša onog prije, koji za bolje ne zna. A danas su sela opustila, i pravoslavna i katolička, i nema više ni sira ni pazara.

Pijacu su ubili trgovački centri, ali je ubilo i to što niko više ništa i ne proizvodi, pa nema šta ni donit. Drniš je bija zakon po pršutu, a ja sad ne znan ima li u ciloj bivšoj općini sto svinja. Prije je svaka kuća na selu imala četiri, pet svinja, i kad bi se načeja onaj domaći pršut, mirišala je od njega cila avlija. A danas ništa!

Mi, dica sa sela, ne moramo ni provat pršut, ja ću van odma, dok ga rižu, kazat kakvi je! Kako može pršut bit bez bilog? To je ništa, a ne pršut. To je dobro samo onom ko ne zna za bolje! Lipša je mortadela od njega! I nije ti tako samo s pršutom, nego sa svim.

Ja ti se ode borim, i ja i brat, da imam na pijetu nešto domaćeg, da spremiš ljudima, ali svakim danom je toga sve manje i manje. Ove godine u Petrovom polju nije bilo kokoruza za popržit, pa vam onda ne tribam govorit o ostalom. Eto, ima njih još troje da sade i prodaju kupus, za kiseljenje iz Peterova polja, još koji dan.... - priča gazda.

I ponovno se vraća na priču iz Štikova.

- Dok je svekrva živa, baba, stara, kako oćete, sira u kući ima. Kad stara umre, ili odnemogne, gotovo je. Nema više sira!

Kruv sa devet kora

A Drnišani vole dobro pojist. Domaći svit voli domaću spizu. Tripice, gra i manistre, ječma. Orza bi se reklo u fino.

– Bili su nan nikidan Japanci i nisu se mogli načudit da toga ima. Svidilo im se, di neće. Na suvom mesu, prasetini. Ne, ne na ulju, ma kakvi. Da našem čoviku to doneseš, on bi te isova!

Kad je u nas post, iđe samo bakalar. Možeš ti njemu uru nabrajat ribu, džaba. On te pita samo imaš li bakalara. Ako imaš, iđe ist, ako nema, iđe ća.

Ljudi bi sa sela dolazili na pazar, ili prodat ili kupit šta im je tribalo, i ni jedan od njih, bilo muško ili žensko, nije otiša a da nije marenda! Zato je i doša u grad. Rećemo, dođe ti četvero Mirlovčanaca i njih četvero ti naruče četri kila janjetine – kil po glavi! I litru vina po glavi! A danas takvi ljudi više nema. Sad nji pet pojide 30 deka!

Svaku sridu su ljudi dolazili, srida je isto bila pazarni dan u Drnišu. I kad čeljade ne bi došlo, onda bi se ja i moja Buvinica, stara kuvarica koja je bila, pitali šta mu je... Je li ga boli, kad nije doša?! - prisjeća se naš Ante sa sjetom lipih vrimena. Vrimena zbog kojih je i zavolija ovi posa, i osta u njemu pola vika. Bez te ljubavi radit se ne može!

- S ljudima je najlipše, ali i najteže radit. Jer ima svita svakakvoga. Ovo je kruv s devet kora. Uostalom, ko i vaš, ko da vi ne znate, ko može svakom ugodit. Kad se neko digne na livu nogu, džabe ti je sve, ja to znan i po sebi! Odma je ajme! Mi znamo na vrata kad ko dolazi, kakav je. Oćeš li imat problema s njim, nećeš. Postaneš i psiholog! - smije se.

Anti Gabriću je žao što je Drniš zapustio svoj "peti". Za razliku od Benkovca koji je od "desetog" napravio vrhunski komercijalni brend. Puno prije nego je izraz "sveti deseti" postao viralan, u drniškoj se okolici pivalo "Bože sveti, kad će peti".

- Prije dvi godine mi je bija dogradonačelnik Benkovca i kazao da od placarine, ugona i ovog što skupe na sajmu dadu plaću svojim radnicima u komunalnom poduzeću. A mi smo to ukinuli! Taj je drniški sajam imao tradiciju, po deset tisuća ljudi je znalo doć.

Pusta su sela

Zvijezda Bajina menija je pečena teletina, teleća koljenica s pečenim krumpirima, kiselim kupusom i zapečenima fažolom, kao prilogom. Pravilo je jednostavno, ali teško za održavanje.

- Spiza mora biti kvalitetna, ali i obilata i ne smi bit skupa. Kod mene idu ljudi koji radu cili dan, i on ako ide dvaput, onda je zaništo radio. Ne ostane mu ništa! I onda taj jedan put mora bit i dobro i obilato, jer čovik koji radi na građevini cili dan, normalno je da ogladni.

A posla ima, ima tih par firmi, tvornica, da ne mogu naći ni radnika, dovoze ljude iz Vrlike, Kistanja, Knina. A čujen da nije loša ni plaća, sa srednjom stručnom spremom, tisuću i pol eura. Knauf, Aluflex, to sve radi odlično i uvik primaju radnike. Grad nikad nije lipše izgledao i nikad nije bio uređeniji. Ali, sela su pusta... - obaviješten je Baja bolje nego da radi u Informativnom centru, i uvik se vratimo na isto.

Iz drniške su okolice dolazile rijeke učenika u srednju školu u Drniš. A ta je srednja škola proizvodila vrhunske kadrove, mesare, pekare, koji su radili u Splitu. Konobari su držali Poreč i Dubrovnik!

- Drniška ugostiteljska škola je bila vrhunska, to je držao profesor Ivica Vukušić, naši su kuhari i konobari radili po cijeloj obali i Istri. U Poreču je svaki treći kuhar i konobar bio s Miljevaca! Nama je ugostiteljstvo tradicija, a gostionica institucija! - veli Baja.

To je jedan od najžilavijih urbanih sadržaja, onih koji misto i (u)čine gradom, u kojem se ljudi nalaze, druže, blaguju, slave i tuguju. Svako za sebe i svi zajedno. Tu se najbolje vide i društvene mijene.

– Prije je marenda bila u 9 i po, 10 sati. Danas je to oko podne. Ujutro se pojide nešto u pekari, neki burek, i izdrži se do podne, a do 4 se radi i ide kući. Prije toga nije bilo tih krafni, bureka, počinjalo se ranije, a ranije i završavalo, do dva sata popodne.

Sad je sve preuzela brza hrana, hamburgeri, tisto, nama dolaze i vjerni su nam gosti najviše ovi šta rade fizički, građevinci, oni moraju pojisti nešto kripno, na žlicu. I tako, mi s njima, oni s nama. Pa dok bude išlo!