Beštija sije strah kraj Splita; Lukšićani pričaju samo o jednoj temi: ‘Prvo me pukla priko škine, a onda zinila na me!‘

Ravno tri lita posli nego šta je u Slatine morska nindža-kornjača grizla kupače za gujcu, ljupka neman napala je i u Lukšiću. Točno priko puta, slatinski kampanel lipo se vidi iz Lukšića. Ali za razliku od Čiova di je atakirala na furešte, u Kaštila je ujidala samo domaće. Ili se naš svit zdravije hrani pa je i pupa ukusnija ili je ovo pokazatelj da nan je turistička sezona u krizi.

Napadnutima na lukšićkin kupalištima ipak nije do smija – proće još dana dok se ne ohrabru ulist u more, jer ih je glavata želva gricnila iznenada i skoro u samome plićaku. S kupačima smo nabrojili pet ugriženih, svi napadi su bili u ponediljak, većini su u ambulanti dezinficirali ranu, i pustili ih doma, a priča se kako je jedna mala dobila tri punta.

Tema za šentade

Spustili smo se na plažu Šoulavy, odma uz palac i đardin Vitturijevih, čuli smo da je tamo ugrizla curu i još jednu ženu. Još nismo ni došli a s jedne šentade dopire velika i glasna rasprava:

– Govoru da je bila eno tamo iza mula, par metri u moru, ja san bila u duboko, ali me susida zvala…

– Jel‘ vi to o kornjači?

– Nego šta, to je tema dana. Pričan kako san bila u moru baš kad je napala curu, a ja volin u duboko ić. Baš me odnija vitar skroz doli, kad čujen ovu moju prijateljicu da viče sa žala: "Mareee, kornjačaa napadaaa! Biži vanka!" A šta ja znan, opet iden, cili život se kupan. Čak bi je volila i vidit, to je lipa beštija – svidoči nan Marija Šunjerga na veselje publike ispod tamarisa.

Na Šoulavyja nas čekaju tata David Ljubičić i šesnaestogodišnja kći Marija, koju je kornjača ugrizla u ponedjeljak. Od tada se ne kupa, a inače je dolazila svakog jutra.

– Pa izlazila sam iz mora, tu je praktički plićak, malo fali da možeš stat na noge. Osjetila sam da me nešto ugrizlo za leđa, kao da me jako stisnulo. Prepala sam se počela vikati, okrenula se i vidila kornjaču. Prišla mi je jedna cura da odmah isperem ranu ispod tuša, a onda smo išli na hitnu u Stari – ispričala nam je i pokazala nam ugriz, ostala je poprilična modrica. Još više od straj.

– Nisam se od tada kupala, nije mi svejedno...

Nismo je provocirali

Tada David kaže kako je friški ugriz bio veličine i izgleda dna boce pive, a okolna koža se osula…

– Rekli su nam na hitnoj da su dvije žene bile prije nas s istim problemom. Koliko znam, nitko nije tu životinju provocirao, očito je nervozna zbog nečeg pa se zalijeće na ljude. Ne znam, jedino da joj stavimo žutu tablu na leđa, pa da znamo kad pliva okolo – gorko se nasmijao.

Odatle idemo par stotina metara istočnije na plažu Poštansko, onde je bilo i više napada.

Dočekala nas je iskusna ekipa lukšićkih kupača. Prvi priča šjor Ivo Strmić (70):

– Praktički se svi ovde kupamo cili život i svašta smo vidili, al bome kornjaču nikad, osim kad je jedanput, davno je to bilo, ribar Duje uvatija u mrižu pa nan je doša pokazat i pustija je u more. Odonda ni vidili ni čuli. Pratili smo za onu slatinsku priko novina, a eno Slatine priko mora, ravno na nas – šest milja. More bit da je odotamo doplivala ili se priselila u nas. Uglavnom, kad se sve zbroji ti dan je bilo pet napada. Najprin jedna žena tamo di su Mlikotini bori, put kambelovske strane. Žena se uspaničarila, šta će, ko je to moga očekivat. Ljudi se ustrčali i na bedru joj je bila modrica obilata. Onda je bilo isti dan još tri, čuli smo i tamo po Šulaviju da je grizla, i na Paićevo more u Starome. A šta mi znamo o tome, ko je to ikad vidija i čuja, a svaki dan smo ovde ujutro i popodne. Nismo se pripali, ali svak gleda iza sebe da ga ne ušćine – govori šjor Ivo, a slušatelji klimaju glavama, sve je lipo i točno reka.

Glava ka u čovika

A bliski susret s kornjačon ima je šjor Marin Franić (78), on puno voli gledat po vali s maskon i puvalicon.

– Odija san po površini s maskon i tražija mušule i ujedaput oćutija kako me ništo opizdilo priko škine! Okrenija se, šta je, koji vrag?! I ugledan kornjaču. Kus beštije. Procijenija bi da je bila jedno metar široka, biće i metar i po duga, oveća glava ka u čovika, onako kambelovačka. Sigurno sedandeset, osandeset kili. Turnija san je od sebe. A ona da će opet na me pa zija put mene s onin kljunon, ima ka papiga onu čunku. Isplivala je glavon vanka i išla šoto pa se mašila za kolino, ujila me, ostala mi je masnica. Onda san reka ajde ti u materinu, gurnija je i išla je ča – potanko nan je ispripovidija šjor Marin, ali tu nije kraj štorije:

– Onda san vika dalje jednoj starijoj ženi i ćeri šta su bile blizu da bižu vanka. Moraš spašavat ljude u moru. I nju je čapala – govori.

– Čuješ, nije morski pas pa da će te izist, ali ipak… Koliko se čuje, žene je čapavala za debelo meso, a šta ćemo mi muški, da nan se maši za onu stvar, di si onda – sad se već smije po Poštanskom. Ma isto malo ko uliza hrabro u more, osin turista koji ništa ne razumu.

– Policajci su došli brzo, šta je je, kružili su okolo i nisu je vidili. Nama se čini da se ona bidna zaglavila ovde u zaljevu i ne zna izać, pa je u panici. Ona se boji više od nas, virujte mi – zaključuje.

Gospoje ka ješke

Kaštelanske gospoje Radojka, Ljubica, Mirjana i Cele, poredale su se po muliću, pa se sve pleskaju moren.

– Ol se bojite u more?

– Koga, kornjače? A slušajte, nije ugodno. Idemo u more kad se okuražimo ali sve po plićaku pa klapamo rukama jer smo čule da napada one mirne – kaže šjora Radojka.

– Likari su pomogli, policija je bila, a di su biolozi – pita šjora Ljube.

– Jesu li mogli potegnit koću pa je uvatit i jadnu beštiju pustit vanka Šolte – dodaje šjora Mirje.

– Ne smidu se oni pačat u divlje beštije, moraju imat mira. Nego govoru da je nemoguće da tako jedno mirno stvorenje iz čista mira napadne čejade ako je ne provocira – uključujemo se i mi.

– A ko se u nju dira, nismo ni znali da je ovde – govoru, a mi pridlažemo:

– Nego nimfete naše kaštelanske, biste li vi lipo zaplivale, pa da budete ka ješka; ako kornjača dođe, da je možemo slikat, nama je to važno?

– Oćemo, oćemo, samo ako ćete i vi s nama!