Snig je konačno pa i u Splitu! Formalno-pravno. Zabilija je Sitno, a to je mosorski dil Splita, pa je tako, po zakonu, pada i u Splitu. Da je snig po Mosoru, to ne bi trebala bit vijest, ali ipak je, zato šta je zadnjih tridesetak godina i tamo ritkost. Nekad ga je bilo redovito do kolina, s poljičkih su kuća visili dugi, debeli mosuri, blokira bi se život dok se snig otopi. A onda se nešto čudno dogodilo i posta je prava ritkost. Na vrj jezika su nan klimatske promjene, al naš svit u to nekako ne viruje ili ga nije briga. Tako je lakše. A sniga, brate, nema pa nema. Nego ovako prhne kadikad.
Nije lako bilo našemu Pavi Gruici, njegova je kuća u Gornjemu Sitnom prva do Splita, pa petsto metri u zrak. Ima dobrih misec dana da gata po fejsbuku: oće, neće, pašće, vidićete vi. I sad ga je konačno dočeka.
- U tri ure noćas je počeja padat - dočeka nas je u svome bilome vrtlu - a nisan se usta odma, nego tek u četiri i po.
Pave, ozbiljan čovik u ozbiljnin godinama, kad vidi snig, načisto poditinji.
- Volin gaaaa… Otkad san dite bija. A zašto ga čekan cilu zimu ka ozeba sunce? Zato šta je u mome ditinjstvu i mladosti, prvi snig na Mosoru pada na svetoga Klimenta, a to ti je obavezno bilo, na 23. studenoga. I onda do trećega miseca još sigurno tri, četiri puta. Poprašija bi i posli, ali ne puno. Uvik je sniga bilo i to dobro. Onda se veselin bar ovakvome, kad padne pet, šest centimetara – objasnija nan je Pave, a njegova Mladenka dodaje:
- On bi dicu diza noću iz postelje da vide snig. Načisto bi pomanita. Prišlo je i na njih, naš Toma je napravija najranije jutros dva Snjegovića i jednu veliku kornjaču od sniga.
Slađa je verdura
Dok smo se mi dovukli na Mosor, snig se počeja topit, temperatura se digla na tri stupnja, povremeno kapa kiša i ostavila ga je još samo po krovovima i vrtlima.
- I ne smeta tebi, Pave, šta nemo‘š u svoj veliki vrtal, obać kokoše?
- Nikome ne smeta. Sad je vrime od rašćike i kupusa. Kad ih obađe snig, još su tri puta slađi. A kokoše su u kućici, na slamici, njima je ka u hotelu. Za prirodu je ovo apsolutno korisno, neće bit baja i mušica, samo je maslinama možda malo ladno, ali pripatit će one i to. Ustalom, di ćeš ić u ovakve dane, stoj doma i grij se uz komin – smije se i priča šta je bilo najranije jutros:
- Cesta do Sitnoga Gornjega je oborita, planinska, velika je nizbrdica, opasne okuke, asfalt nije baš prve klase za ove uvjete. Mi znamo proceduru: čin vidiš snig, zovi u Split, traži pomoć. Moramo reć istinu, gradonačelnik Šuta posla je odma posipaču i ralicu, to nas je spasilo. Molili smo da prokrči i put do Dubrave, tamo je palo više i velika je potriba bila. Sitno je pod Spliton, a Dubrava je pod Omišon, a iako smo selo do sela, kad padne snig, mi prije dobijemo ralicu, jer Omišani imaju posla po Gornjin Poljicima – objašnjava Gruica, kojemu je snig ka jedan blagdan, pa je odma pristavija i svečani obid:
- Juva se kuva, koljenica se peče, francuska salata se miša, a ubra san i verdure ispod sniga. Ta zelen je posebna, baš za ovi dan – ostavljamo ga sita sniga i zadovoljna. Sad mu je duša na mistu, a isto se nada da će još koji put zapast, sve je ljubomoran na one sjevernije, po Zagori, di je bolje zamelo.
Špiro sprema magare
Pave Gruica kontrolira prva vrata Gornjega Sitnoga, a Špiro Gruica zadnja vrata, zanimljivo da je na strani di se Mosor diže uzbrdo manje sniga nego doli, na onoj Pavinoj čuki. Špiro, općepoznato je, čuva i Dom Umberto Girometta na Mosoru, ta se obitelj brine o kultnoj kući pedesetak godina. Našli smo ga u pripremama, brzo će on i tovar Pepi put gori.
- Stvarno nema vremenske prilike da sam propustio otići do Doma, bilo plus 40 ili minus 15. Kiša, snijeg, led, znala je bit bura i priko sto na uru. Došli gori planinari ili ne došli, tamo smo, to je sveta obaveza. Svi smo u tome, supruga Silvana, Josipa, Tonči, Lara i Matej, ekipa iz snova, sve da bi bilo kako triba - priča nam.
- Kako je sad gori, šta vas čeka?
- Očekujen - ne puno - pet, šest centimetara sniga. Kad padne veći snig onda je gori show, dođe planinara, šetača, ljudi guštaju. Bit će ih i ovaj vikend sigurno - nada se Špiro.
Svratili smo i do bliske Dubrave, tamo se snig zadrža duže nego u Sitnome, iz biline samo vire glave kupusa i rašćike, guštaju, ovo je njihovo vrime. Svita za vidit, nigdi nikoga. Kreće se samo dim iz fumara i pokoja naježurena mačka.
Dubrava, kad god padne snijeg, ima isti problem, premda je na istoj cesti kao i Sitno, nije u „splitskoj republici“, nego u omiškoj. Da bi splitske ralice prešle granicu, trebaju posebnu dozvolu, a omiške ih obično ne dohvate. Dok dođu na red, Splićani su im već očistili pute. Tako je bilo i ovog puta. Najbolje da se upišu na lito na listu.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....