Obišli smo splitski Pazar na plus 36! Doznali smo kad će prve pome iz vrtla, naletjeli smo i na njih, svi gledali u čudu

Nema mi draže nego ić pisat po Pazaru kad je najveća studen ili najžešća vrućina. Iz ljudi se iscidi ono najboje i najgore. Švercerice ti ne daju prić čin te vide, a zato moraš znat ko je mali proizvođač, pa ako je dobre volje, posrićilo ti se. A ko će bit dobre volje na ovu pripeku.

Nismo uranili, čekali smo da se razbudu gradska gospoda jer niko više nema pinez za pazarsku verduru, uvozno je sve jeftinije upo, ako ne i više. Ali prava roba je na Pazaru i kvartovskin pazarićima, samo tribaš znat birat. Osnovno je pitanje: zašto je tako skupo na Pazaru? Šta se tiče pravih težaka s vrtlima, njihov je enormni trošak voda, a onda, ima tu i ozbiljnoga posla.

Kad je o priprodavačima rič, oni se žale kako njih oderu veletrgovci koji kupuju od proizvođača za nikakve šolde pa nabiju njima cijenu, i da bi šta zaradili, oni moraju oderat nas, mali svit. Uglavnom se onda nađu s cijenama tu negdi, zato, kad obilazite banke, otvorite šestore oči. Koji put ni to neće pomoć ako nemaš svoga čovika ili ženu. Dok mi ovako filozofiramo, fibra se digla na 36, a sunce je daleko od polovice nebosklona.

Idemo s vrha i najprije udaramo na staroga poznanika Kažimira Ćorića iz Naklica, bija je ovde i ove zime, po najvećoj buri, kad se malo ko usudija nos promolit iz kuće. I kaže, prodaja ide najbolje kad je vrime nezgodno.

– Onda ti svak gleda šta prije kupit i pobić, nema puno grintanja. Evo ja san već skoro sve rasproda, a za reć pravo imamo mi i svoje stalne mušterije – smije se.

I po žegi i po studeni

– I po ledu i po kiši i po najžešćin vrućinama smo žena i ja ovde, robu triba prodat. Nema kod nas "ne da mi se". Evo već pedeset godina tako. Dvadeset u Omišu i od 1994. na splitskome Pazaru, pa ti zbroji. Dok ti je zimi najveći neprijatelj blato, jer zelen triba očistit kad je izvadiš iz vrtla, liti vlada prašina.

Kakav van je litnji raspored?

– U četiri se digneš, do osan si u vrtlu i polju, a onda opet popodne iza pet da do devet ubereš. I zalivanje, eto. Ide voda ka luda.

Pun je Pazar tikvica i fažoleta, ima li kakvih novosti, kad će pome iz vrtla?

– E mogu najavit da od ove sride donosimo prve pome. Cherry su već na banku, a sad stiže volovsko srce, jabučar i najnovija sorta anđelika.

Kakve su cijene, da ljudi znaju?

– Te cherry prve su po pet, kukumari dva i po eura, fažoleti pet i šest, pome će bit od tri do pet, praske od tri do šest, cikle po tri, kumpir bili i crveni po dva.

Šta ti se čini od novih lumbrelina, crveno-plavih?

– Dobro su, veliki, samo šta minjaju boju robi. Popravija mi se vid jer stalno ćorin – kaže Ćorić.

Sunce sve izgori

Doli niže smo kod naše Ankice iz Segeta, pravi OPG, roba sva eko.

A vidi male tikvice, ka prst, nisan ih još sreja ove godine!

– To ti se zovu grezine u nas. Dobre su tikvice, ko voli. Evo ja 32 godine nisan izila lešo tikvicu, ali volin pečene i pohane. Sve ti snimaš, snimaš, a šta ne dođeš u polje kod nas pa snimaš...

Kako je u polju?

– Paljevina, možeš ulivat vode koliko oćeš, ovo sunce sve izgori. Fažoleti se prošuplje, tikvice se smiču. Kad su ovakve vrućine, najbolja ti je roba iz plastenika kojega obiliš vapnom, onda odbija svitlost, ladnije je u plasteniku nego vanka. Ili ispod ovoga suncobrana.

Šta mu fali, vidi koliki je.

– Sad ćeš vidit – pa krene Ankica zatvarat oni ogromni lumbrelin: – Jel vidiš?

A šta?

– Kako šta, sve je druge boje ispod njega. Zbunjuje mi mušterije.

Ovo su ti boje Ajduka, pomoćni dres.

– Ajde, molin te, svi mi volimo Hajduk, al‘, koliko znan, hajdučka je boja bila.

Kakva ti je prodaja po vrućini?

– Subota je bila odlična, zna se šta je naša roba. Znaš kako ćeš razlikovat proizvođača od onih drugih?

Više je crn od sunca?

– Nije, nego uvik ima nešto šta drugi nemaju i sve mu je različito. Evo u mene ove tikve patišon, nema ih niko nego ja – ponosna je.

Smokve petrovače

Uz put smo ubicirali višnje, po šest eura, došle su i smokve petrovače jer je Sveti Petar.

– Uzmi višnje, ne‘š ih zaboravit – nudi nam anonimni prodavač.

Jel to puno po šest?

– Ma kakvi, u proizvođača ti je po 4,5 eura, a u nabavi po 5,5. Onda šta meni ostane, ništa.

Skoknuli smo i do medara. Gospođa Anđelka ima, šta bi se reklo, široku paletu svega: medova svih vela, propolisa, praha, peluda, mliči, a turisti najviše uzimaju one di je unutra saće.

Ništa nije kristalizirano – zafrkajemo.

– A di će bit, rastopila san se i ja, a kamoli med.

Svaki čas furešti uzimaju nešto?

– Ma ništa, oni uzmu ka suvenir di su unutra suve smokve ili saće, ali moran priznat da znaju o medu. Trideset godina san ovdje, ali ću ti reć da ih je manje, ne triba ti gledat statistike. Nije ih upola šta ih je bilo zadnjih godina.

Spužve s Krapnja

Sinjali smo i spužve, vise u arji.

Jesu ovo prave spužve?

– Jesu, gospodine, ne čudim se da se čudite, ne znaju ni stranci ni naši čemu to više služi... A ne postoji bolja stvar – kaže nam gospođa Julija.

Jesu morske?

– Da, s Krapnja, tristo godina se tamo vade. Morske spužve su hipoalergijske, a traju vam po petnaest godina, rade fini piling kože. Cijene su od šest do trideset eura, ove velike se režu.

Biće stranci luduju za njima?

– Nekad da, ali sad ih nema. Kažu da će poslije Svjetskog prvenstva, sad vam nema nigdje nikoga.