Nema tko je u Splitu, ne zna, osebujna je s onom crnom kapicom s dvije duge tkanene trake, žilava je i čvrsta, a u isto vrijeme tanka ko vrbina grančica. A tek što je brza na ričima, a što sto jezika priča, i što nikome neće ostati dužna. Kada se sve to posloži u jedno tijelo i bistri um, onda nam se čini kako smo dobili odgovor na bitno pitanje. Ono vam se nadovezuje na žalopojku koju tako često čujemo, a počinje s rečenicom, ‘asti kad ću više ić u penziju, pa se uvatit kauča, dosta mi je svega‘. Da vas čuli više nismo. U stvari, da vas čuje gospođa Marija Knez, dala bi vam papra.
Ima 85 godine i 63 prodavačkog staža na splitskom Pazaru. Kada bude slavila 70-u radnu obljetnicu, kažu joj sve one divne žene s banaka okolo njenog, kako će joj trebati napraviti feštu. Ona je doajen našeg pazara, i sto puta smo je pitali za razgovor. Sto puta nas je odbila govoreći kako ima tu još jedna kolegica malo poviše, koja je starija od nje. Drugim riječima, lipo bi nas ufino otperjala. Ali ovog puta smo imali aduta u rukavu, direktora Parkova i nasada Sinišu Gašparevića koji nam je u 101 pokušaju digao branu i pustio u život brzu rijeku. I tako nama naša šjora Mare ispriča tajnu jedne mladosti. Ona se zasniva na samo jednoj rečenici, evo kojoj...
- Kad bi ti mene sprtio kući i ne da mi u vrtal, ne da na pijacu, onda si me ubija. Boga mi moga. A reću ti i ovo, digla sam ovdi na kraj banka tešku vriću, pa me uvatila kičma i udrilo mi zlo u nogu. I počne to bolit, mrdnila ja nisam šest dana. Ležala. Imala sam u kuću jednu štaku, i počnem se ja s njom borit, i borila se, borila, i odjednom došla sebi. I odma odem ja na pazar. Ko će dočekat više. Kako san na banak došla, tako san i ozdravila. Cili sam ja život ovdi. Bez pazara ja bi luda bila. Ja sam naučila radit, tako živim. Bavim se poljoprivredom, i to su ovi trudi s ovog mog banka. To ti je to, ćerce moja. 85 mi je godina, ali ne gubim se ja još – veli Mare.
Borila se sama
Radila je ona i prije pazara na drugom radnom mistu, a onda je dobila dva sina, blizance, ko jate jajetu slični. Kada je njih dvoje rodila ostavila je dotadašnji posal, i malo pomalo kako ih je dizala, bavila se poljoprivredom, krenila s pazarom. Mare je inače iz Ogorja, s ponosom nam hvali svoje rodno misto. Kaže ponosno kako je rodica i ogorska susida Željka Keruma i sestre mu Nevenke. Priča i kako Nevenka uvik dođe na njen banaka i uzme lipog grožđa i šljiva.
-I tako sam ja iz Ogorja došla u Glavice, u sinjski kraj di san se udala za mog muža. Kad mi je on umra od tada se borim sama. Evo jednog sina dođi, drugi je isti takvi. Kako je bilo na pazaru svih ovih godina? Teško. Računaj, više od 60 godina po buri, kiši, vrućini. Puno se pazar prominija, prije smo imali Jugoplastiku, škver, kad bi radni narod iša doma nakon posla, to se prodavalo samo tako. Sad nema nema nikoga, zeru je najbolja subota. Ovi dani okolo loše – kaže šjora Marija.
I evo joj već novog kupca, barata ona s cijenama, kilama, dekima, vagama, skače oko banka. Pitamo joj i sina za tajnu ovakve snage.
-Reka mi je njen doktor, nemoj je samo držat kući. Dok ti god bude mogla ići, nek ide, samo nek hoda. I tako ona ide – kaže.
I zato hodajte ljudi, hodajte.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....