Sitna Mare radila je ‘one stvari‘ u Đardinu za novac, nevješto našminkana...; bivši hajdukovac joj je kuhao kavu

"Dosta ti je sist isprid Gage ili na Pjacu pa da vidiš kako ovi ludi grad živi. To je pravi teatar od grada, svak ima svoju ulogu i svak je glumi najboje šta može", govorija mi je moj, već 13 godin pokojni otac Ante, "prvoborac" jer je rođen 1941., koji je više od po svog života proveja u i isprid Gage (Balun bar) i isprid Ratine brijačnice na Pjaci.

A kako je on dane i noći provodija u Gage i kod Rate, di se šiša i di je mene vodija na šišanje, tako san i ja, još ka dite, s njime bija u tom kultnom splitskom kafiću. Uvik bi ga tamo iša tražit kad po par dana ne bi dolazija doma. Moja mater, nažalost pokojna, Milena uvik je govorila kako je ona jedina žena koja, kada joj muž izađe vanka, gleda na kalendar, a ne na sat, kad će joj se muž vratit doma.

Posli par dana šta oca ne bi bilo doma, poslala bi me vanka i rekla: "Ajde nać oca", a ja bi se zaputija u Gage i bija bi siguran da sidi na svojoj stolici. E, svojoj, jer jedina dvojica gostiju u Gage koji su imali svoju stolicu bili su moj Ante i njegov najboji prijatelj, pomorac i dobar čovik Tonči Buble. Znalo se, di oni side, ne smi niko sist, a sidili su u samom kantunu Gage, tako da mogu vidit ko sve ulazi unutra. Tili su imat pregled igre.

Vedar duh

Sad će se puno ili malo vas koji ovo pročitate pitat: "Šta ovi piše?"

Pišen uvod, jer želin napisat priču o splitskin osobenjacima i čudacima, dobrin ljudima vedrog duha, koje su neki koji ih nisu razumili zvali oriđinalima ili redikulima, šta oni nisu bili. Samo su bili drugačiji od ostalih. Neke od njih san upozna ka dite, jer me s njima u Gage upozna otac, a za neke sam čuja po čuvenju.

Na toj maloj pjaci, usrid grada Splita, čija je adresa Iza Lože, di je živija cili grad i di su dolazili svi oni koji su nešto pizali u onon Splitu, moglo se vidit direture, profešure, likare, buduće premijere, suce, prodavače magle, ali i zajebante koji su davali patinu toj pjaceti.

Uvik je bilo veselo, nikada tužno, jedino kad bi gubija Hajduk, a to onda nije, ka danas, bila česta pojava. Čak kad bi neko i umra, nije se tugovalo, nije bilo karmina, možda malo suza, ali je zato bilo puno pića. Svi bi se oblejali (izopijali), pivalo bi se i slavija se život, ludi splitski život.

Pjaceta je uvik bila puna, na njoj je bilo 15-ak onih "socijalističkih" stolova sa katrigama na kojima bi se guzica nažuljala, pa je velika većina svita sidila po šinama koje je Gaga donija i stavija uokolo pjacete. Bilo je šest ili sedan šina. Sidilo bi se, ćakulalo, pilo i provociralo.

Parafrazira bi tekst pisme "Put ka sreći", u kojoj se Bare pita "Gdje je nestao čovjek?", a ja bi pita "di je nesta Split". Split smija, Split batudi, Split tuge, Split zafrkancije, Split šporki riči, Split u kojemu je svak bija jednak i Split u kojemu si gušta živit.

Glavni glumci tog i takvog teatra o grada bili su meni najdraži Pajdo, pa Mare Žebon, kojoj bi Davor Grčić Gaga, proslavljeni fuzbalista Hajduka i vlasnik Gage, kad bi ona došla na pjacetu, komplimentava kako je došla "prva dama grada", Doktor Picara i Karuzo.

Bilo je još raznoraznih likova, jednome se ne mogu sitit imena, znan da je vozija autobus u Prometa, jedno vrime i taksi, priča je pola na hrvatski, a pola na engleški i uvik je govorija da je on u Americi, di je navodno živija jedno vrime, vozija američkog predsjednika. Naravno, kad bi to reka, svi bi ga ispizdili i tirali da priča kako je on to i di je sve predsjednika Amerike vozija.

Najveći sprovod

Jedan od najpoznatijih, ako ne i najpoznatiji zajebant u gradu bija je Vinko Jadrijević, cilon Splitu poznat ka Doktor Picara, kojega se ja ne sićan, jer je on umra 1971. godina, ali je o njemu u svoje vrime pisa danas pokojni novinar "Slobodne" Milorad Bibić Mosor.

"Pantin ga iz vrimena dok san bija srednjoškolac. I to iz Gage. Čin bi se on liti pojavija onde Iza Lože, odma na izlazu s Pjace, svi šta su sidili u Gage i isprid Gage znali bi: biće sad dobre zajebancije! Smija i veselja s Doktoron Picaron u društvu nikad nije falilo.

Ima san čut priče kako je Doktor Picara prvi u Splitu skočija s terace na Bačvicama u more. I to 1942. godine. Na oduševljenje svih kupača koji su toga jutra u sedmon misecu bili na Bačvicama. A skočit s terace na Bačama u ono metar ili metar i po plitko more, ovisi je li oseka ili plima, ne more svak. Nego samo oni najhrabriji, najspretniji. A to je bija Vinko Jadrijević, Doktor Picara. E, ali priča ide dalje...

Kako su spliske cure pljeskale Doktoru Picari, jedan talijanski oficir je tija podilit slavu s njim. I on je iša skočit s terace na Bačvicama, skočija je i – slomija kičmu!? S tin da priča ima i nastavak...

Poslin rata je Doktor Picara tražija da mu se ti dan prizna ka dan proveden u ratu. Jer, on je zapravo zaslužan da je talijanski okupator strada!? Čuja san i to da je u to vrime bilo zajebanata i na Sudu i da je Doktoru Picari priznat dan proveden u ratu. E, ali je onda, kako legenda kaže, on tražija da mu se ti jedan ratni dan prizna – duplo!? Ka i svin onima šta su bili u Narodnooslobodilačkoj borbi...", pisao je između ostalog Mosor.

Kako je Mosor pisa, sprovod Vinka Jadrijevića Picare bija je najveći sprovod u Splitu!

"Ko zna koliko je svita došlo na Lovrinac ispratit svoga Doktora Picaru? Deset, dvadeset iljada... I danas mu na grobu stoji veliki spomenik, napravili su ga njegovi prijatelji, koji ga se i danas sićaju..."

Pisa je Mosor i o Karuzu, koji je bija veliki pivač. Mislija je da može nastupat u najvećim svitskim opernim kućama.

"O Karuzu znan najmanje. I njegovo građansko ime prava mi je enigma, ali ima bit da se zva Marin Pavlović. Tako me baren podučavaju veterani mnogih druženja s Karuzon. Sićan ga se s dna Pjace, uvik na potezu od Automata do kafića legendarnog reprezentativca Hajduka Dragana Holcera.

‘Mi-mi, mi-mi‘

Često su s njin bili Miljenko Smoje, Boris Majić i Vojo Pavasović. On ih je zva – svojin pretplatnicima!? Ispustija bi iz grla ono svoje ‘mi-mi, mi-mi‘, a oni bi mu dali koji dinar. Zato ih je zva pretplatnici.

Onako ne baš visok, basetan, kako bi stari Splićani rekli, okrugle glave, bija je uvik nasmijan. O spliskon Karuzu priča mi je poznati spliski lučki radnik, obalac, batelant, ujedno i poznati spliski nogometni sudac Božo Mladinić Zmaj. I barba Zmaj, isto ka i Karuzo, odavno ‘ore nebeske njive‘.

Zapantija san Zmajevu priču kako su spliski zajebanti rekli Karuzu da ga brodon vode pivat u New York. Ukrcali su ga na Rivi u niki brod i tamo napravili veliki ispraćaj velikon pivaču. Ali je brod, umisto u New York, zaokružija oko Marjana i uplovija u – splisku Sjevernu luku!? Oni šta su ga ispratili na Rivi brže bolje su ‘odletili‘ do Sjeverne ruke di su Karuzu pripremili i doček ka da je stiga u New York. Uz to, na dočeku su crnce glumili batelanti poduzeća ‘Luka i skladišta‘ koji su – crnin garbunon opiturali svoja lica!"

Davor Grčić Gaga  je o Karuzu reka jednu rečenicu kojon ga je najbolje opisa: "Karuzo je bija čovik koji nikad nikome nije ni pomislija zlo, a kamoli da bi ga kome učinija!"

I dok se ja ove dvojice ne sićan, dolazimo do dvoje koji su mi ostali u memoriji.

Prva je, ka i šta je i red, jer je žensko, dama Marija Bačić, zvana Mare Žebon. Jedna mala, sitna ženica koja je po cili dan bila u gradu. Za nju se pričalo da je najpoznatija "prodavačica ljubavi" i da radi one stvari u Đardinu i na bedemu kraj Stare bolnice. Uvik je bila našminkana i to vrlo nevješto, toga se šićan. Šminka oko usta bila bi joj razmazana i nije baš imala ruku za uredit se, a i obrazi su joj se crvenili od puno šminke, pudera, tko zna čega. Nosila je suknje i maje kratkih rukava, vrlo često Hajdukovu majicu.

Uvik je bila nasmijana i čin bi se pojavila na Pjaci, ako bi dolazila sa dna Pjace, od knjižare svi bi povikali "Eno Mare", jer se znalo da će bit smija. Uputila bi se Iza Lože, na kavu. Gaga ju je volija, uvik bi je pojubija kad bi došla isprid kafića i on bi joj skuva kavu.

"Mare, jesi li se danas, a?!" Ona bi se nasmijala, a koji put bi odgovorila: "Punjetaru, goni se u tri p...e materine." Ali nikad ne bi pokazala da je jidna i da se uvridila...

Bilo je i onih koje je, kad bi sa curon ili ženom prošli šotobraco blizu nje, vatala za onu stvar i tad bi se smijala, ka da joj je zadnje smijanje u životu, a čovik bi od srama propa u zemlju. Takvi bi se uvik pravdali svojin lipšin polovicama da ne znaju ko je ta žena, šta ih vata među noge i šta in dobacuje beštimje, ne znajući da je u pitanju još jedan čin splitske "Divine Commedije".

Gagina ‘ljubavnica‘

Davor Grčić Gaga, koji je bija poznati fuzbalista, ali i najpoznatiji splitski ugostitelj tog doba i koji je u svom "Balun baru" (u Gage) ima prvi aparat za espresso u Jugoslaviji, uvik je bija spreman za zafrkanciju. Uvik je Mari dava kafu, a ona bi uzela metlu i pomela ispid Gage. Nije tu bilo puno posla jer je ta pjaceta inače uvik bila čista. Čistili su je i čuvali sami gosti Gage, jer je većini njih to bija dnevni boravak, a neće se vlastiti dom držat šporak. 

Bilo je i onih koji nisu znali ko je Mare Žebon, pa je i tad znalo bit smišnih situacija, a Gaga bi takvima uvik govorija kako mu je Mare ljubavnica.

Najdraža Marina pisma, koja se redovito pivala kad bi ona došla u Gage, bila je "Po šumama i gorama...", a Gaga bi objasnija: "Zapivali smo ovu partizansku pismu zato jer je naša drugarica Marija Bačić zvana Mare Žebon bila partizanska bolničarka u Dvadesetoj brigadi Dvadeset šeste dalmatinske divizije!"

Meni najdraži splitski osobenjak bija je Pajdo, možda i najpoznatiji povijesni splitski živopisni lik. Oni koji su ga boje znali, znali su da se zove Mirko Perić, a on je za sve u gradu jednostavno bija Pajdo, jedan i jedini. Živija je u Smiljanićevoj ulici. Mirko je činija najbolje dvokolice i karete u kvartu, ali je mora priznat da tondine bolje od njega čini Jure Ljubić. Pa bi se na kantunu Tršćanske i Smiljanićeve zna zaderat: "Tondins gold medal – Jure Ljubić, Tršćanska ulica, Tondins silver medal – Mirko Perić, Smiljanićeva ulica!"

Onako visok i mršav, s bas-baritonon, zna bi na kupalištu Stinice, koje su odavno zatrpali, imat svoj šou u kojemu su uživali svi iz kvarta koji su se samo tamo kupali.

Bija je jako inteligentan, jer da nije, ne bi moga bit toliki zajebant. Uvik je, kad bi ga neko bocnija, reagira na prvu i vratija onome koji je njega zeza. I, naravno, uvik bi u tom nadmudrivanju odnija pobjedu. Bija je vrhunski meštar, finomehaničar, precizni mehaničar, bija je plemenit i pošten čovik. Ali, život ga odnija da je posta Pajdo i njegove su baze počele ulazit u povijest najbolje "splićanistike".

Neiskusni milicioner

E, sad malo o onome šta je Pajdo činija.

Moj pokojni otac Ante jednom se prilikom vraća avionom iz Zagreba i kraj njega je u tom avionu sidija mladi milicioner, koji nije bija iz Splita, ali koji je u Splitu službova. I tako dok je avion letija put Splita, moj otac i ti milicioner ubiju vrime ćakulajući. I priča "drug plavi" mome ocu:

"Ma znate, jedan put mi je bilo najteže. Pozvali su me da se na Pjaci neki čovik baca po podu, da viče i da ometa ljude, da nikome ne da mira. Ja se uputim put Pjace i zaista, doli na dnu Pjace kraj knjižare od Naprijeda vidin čovika kako se valja po podu. Dođen do njega i kažem mu: ‘Druže, ustanite‘, a on ne obadaje.

Kad san vidija da se neće ustati, ja ga pokušan podignuti, ali bez uspjeha. I tako san se ja natiza s njime 45 minuta. Prošli smo cilu Pjacu, od Naprijedove knjižare do knjižare na vrj Pjace, on se stalno valja i baca, a ja san ga pokušava podignuti.

I kada san nakon 45 minuti uspija, odveja san ga u Drugu policijsku stanicu na Bačvicama. Uveja san ga kod šefa, a šef je viknija: ‘Ajde, Pajdo, doma, ovo ti je od jutros drugi puta da te vode kod nas.‘ I ja san ga mora pustit.

Više nikad, ali nikad, kad su me zbog Pajde zvali, nisan otiša na zadatak", završija je svoju priču mome ocu Anti mladi i neiskusni milicioner.

A, za kraj, vratit ćemo na početak.

Smij i suze

Sitite se iz sredine ove priče čovika koji je "vozija" američkog predsjednika. E, taj koji je "vozija" američkog predsjednika (isto ka šta san ja pisa za New York Times) radija je jedno vrime u Prometa. I tako je jednom prilikon na prva vrata punog autobusa na Pazaru uša Pajdo i pita "vozača" američkog predsjednika: "Mogu li kod tebe ostavit dvi litre crnoga i kil pršuta?" Naravno, ovi mu je reka "Možeš" i kad je to izustija, Pajdo se onde, kraj vozačevog mista izriga, ispovraća i ostavija mu ono šta ga je i pita.

Nažalost, ovog Splita više nema, nema Davora Grčića Gage, nema Balun bara, koji je 2018. proslavija 50 godina postojanja, o čemu sam tada pisa. Nakon tih pola stoljeća života kultnog kafića, on je zatvoren zbog imovinskopravnih odnosa.

Jedno vrime, vrime lipog života, smija i suza, ali i suza od smija, nepovratno je nestalo i ostaje nan samo da u svojin glavama otplovimo u prošlost.