Smrzlo u Splitu, cvokoću prodavači, a otkrili smo i pikanterije; kraljicu je opalilo, sad je triba nosit doma!

Kad se u Splitu skala fibra ispod nule, ka šta je bilo ovoga četvrtka, onda ostaju samo dvi stvari: ili ležat doma pod jorganon i čekat da prođe, ili obuć duge mudante, termo bičve, termo jaketu, termo kapu i termo rukavice – pa pravac na Pazar i Peškariju. Triba ih doživit, a i vidit jesu li kupravende i peškaruše priživile ledeni šok, jel ko uopće doša po spizu.

Poranili smo, doli smo malo iza osan, stišće studen, al se banci ne daju. Došla je otprilike polovica verduraša. A ima i nešto svita. Jer kad je led, onda se zna šta triba tražit – kraljicu rašćiku. Kaže se da je najboja kad je studen opali. Krećemo od donjega Pazara, na banku Ljiljane iz Dugopolja svega, ona je iz „gornjih kraji“ i navikla je na ladnoću, ali nisu svi.

- Hrabra je, nego šta, ja se nisan okuražila doć, a moj je banak odma ovde priko puta njezinoga. I sad ste me našli di kupujen u nje. Zato ona u mene uzima sime, nema mu ravna – pohvalila nan se Mira, također prodavačica, koja je u ove zimske dane uzela koji dan slobodnoga.

Nemojmo o cijenama

Jer nije prodavat na Pazaru samo doć i proć, nego to znači cupkat cilo jutro i koju uru više na nuli i buri.

- Ma sad je ka u Kaliforniju kako je bilo jutros, u pet sam došla, noć mrkla! A moraš, muž je doveo robu kombijem, i ostat ću do dva popodne, kad ide sinjski bus – kaže nam Ljiljana, koja je dobro pritegla šudar i nabavila tri, četiri rukava priko sebe. Samo jon oči viru.

- A kako je u Dugopolju bilo?

- Ma šta on mene pita... Kupala sam se jutros u kadi na balkonu, lito, tako je – smije se Ljilja, pa prislaže glavine kupusa, ripu, karote, špinjaču, a mi je pitamo jel digla cijene s obziron na otežane uvjete poslovanja:

- Ista je cijena i liti i zimi.

O cijenama više nećemo jer ćete odma afanavat i počet grintat, ovo je više priča o radu. Mušterije su još ritke, al kako se pojavilo sunce, pa počelo grijat kosti, i svit izlazi iz kuća ka gušterice.

Našli smo staroga znanca, Kažimira Ćorića iz Naklica, ko ga zna i u njega kupuje godinama mu je viran, jer je to, kažu, prava roba, nepolivena, čista pod nebon.

- Neka drugi govore, kako kaže ona pisma. A naš svit zna šta je u nas na banku.

- Koliko si ti na Pazaru?

- Evo 28 godina da je propala moja "Obnova" i dodaj još šest prije, to ti je 34 lita i zime na Pazaru.

- Penziju si moga zaradit na banku.

- Bit će tako.

- Nego, jel došla ta opaljena rašćika?

- Je, kako nije, imaš lista a odvojili smo i sridice, pa ko šta voli, sad je stiglo njezino vrime. Bilo je u Naklice minus tri, ako je nije sad opalilo ne znan kad će – kaže.

Jedna gospoja došla je baš po nju, odma smo poznali da je Braška.

- Ol na Braču nema rašćike?

- Ma dajte, to je vlaški specijalitet. Mi smo iz Bola, a rodon san iz Povlja. U Bolu tuče jugo, a u Povlja bura. Znate da je jutros tako puvalo da smo katamaranon morali ić okolo, po ure smo se više vozili. Kad san obavila šta san imala, obavezno san tila doć po raštiku, pa s dvi kobasice skuvat, to van je prava zimska spiza. A onda neka tuče i bura i jugo – sve nas je izvistila.

Dok ćakulamo, Kaži se smrzla blitva na banku.

- E po tome znaš koja je temperatura, sve di ima malo vode, ledi se. Ali nije zima najgora, nego brat sve ovo po kiši, a kiša stalno pada. Više blata doneseš doma nego verdure. Onda je peri, čisti, pripremi. Triba je na Pazar dovest čistu ka manekenku na pistu. Srićon nas ima oko ovoga; supruga, ja, sin, brat…

- Evo su krenule mušterije.

- Ma oće, svit mora jist i kad je ladno i kad je vruće. A sićan se, brat i ja smo prodavali na Pazaru 2017. i izmirili smo minus sedan. I jel znaš da smo od osan do deset sve rasprodali!

Niko neće vunene bičve

Malo dalje jedna žena prodaje vunene bičve, e to nan triba.

- Kakve su van ovo čudne bičve na „el“?

- Ma nisu, sinko, to bičve nego papuče, a ovo doli su bičve. Ovčja vuna, ručni rad. Pametnomu ne triba govorit koliko ovo vridi zimi.

- A vidin da nije baš navala, deset euri nije ni puno za ovakvi rad!

- E pa tako je, ne zna svit više šta je vuna, zaboravilo se, rađe uzimaju plastiku.

- A šta ih ne prodajete liti, fureštima, oni cijene rukotvorine!

- Moš mislit šta oni znaju, jedino da ih obise na zid, ka suvenir…

- A koji su van ovo limuni, svaki je ka balun?

- Specijalna vrsta, recimo da su po osandeset deki, a ima ih od kila i po.

- Onda da van rodi deset limuna, uvatite najmanje petnajst litri limunade, ne triba van više.

- Nije to sinko za limunadu, nego za koru i za limunčelo.

Ajmo do Ivina dvora, najlipši je to banak na Pazaru, ukrašen ka da je uvik božićno doba, a pročuja se ovi OPG ka totalni eko-eko.

Iskusna Neva simbol je nathodnika:

- Evo ti gori u Postinju minus deset, šta bi bilo ne znan da nemamo dva plastenika, a sad će i treći – taman smo počeli priču, kad je sunce zagrijalo škinu, a iza nas se stvorija poprilični red. Ne može Neva na sve stić, i gubit vrime s nama i dogovarat se s mušterijama.

- Donili smo ti sriću, nije bilo pasa kad smo došli, a sad gužva.

- Šta ti, šta sunce, bit će dobro.

Najslađa verdura

Ukazala se i Darija iz Dicma, i njenu robu hvale iskusni pazaraši. Nosi visti: gori je minus osan i blato do kolina.

- Ali ako sad kupiš verduru, vidićeš da je slađa nego ikad. Noću smrzne, al do deset, jedanaest uri se obrati, ka da joj ništa nije bilo.

- Bome, marketing ka iz libra, a šta vas tira smrzavat se?

- Puno robe, di ćeš s njon, priživit triba. I ne boj, se neš se razbolit po ovoj ladnoći!

Kad smo kod zdravlja, zapeli smo i kod pčelara Darija.

- A kako sad ovo, nije se kristalizira? Govoru da se samo pravi med kristalizira!

- I je tako, ali pčelari imaju metodu, grije se prije prodaje do četrdeset stupnjeva da se rastopi i onda misec dana neće kristalizirat, a zadrži sva svojstva. To se radi zato šta kupci ne vole uzimat kristalizirani, kažu da in se lipi za kućarin, a i grubo in je za vidit. Eto zašto, svitu triba ugodit – objasnija nan je Dario.

Lignje skoro mukte!

Onda smo skoknuli i do Peškarije. Tamo je ka u frižideru, mokro i ladno, pari ti se da si skočija u more. Znaš kad nismo našli ni Sinišu Beroša, kojega se drži ka glasnovornika o peškaruša, i njemu je bilo ledeno pa je uteka doma. Kupaca manje nego na Pazaru. A cijene prigodne. Oko deset uri već su malo kalale. Recimo, lignje su s 30 euri pale na 20, a šapju nan da se vratimo za jednu uru vrimena, mogle bi i na 15 skliznit.

Privukla nas je ponuda u Tihe. Pitamo ga kako su lovili po ovome vrimenu.

- Nije se moglo baš nigdi nego između Mljeta i Pelješca, otamo je ovo, jutros iskrcano. Lignje su od 15 do 20, kako koje, grdobine su 16, raže 10, a trlje od tri do deset i ne mogu ih prodat. Najslabije idu.

- Voli svit skupu ribu, to ti je. Neće ništa mukte.

Trefili smo Tea iz Šolte.

- Teo, evo ti trljica po tri, pa grickaj.

- Neću, uzeja san landovine, pasa.

- Pošto?

- Po deset.

- Jel ga močiš u mliko?

- Je.

- A onda ćeš pohat?

- Neman pojma, to će žena… A šta si ti kurjož tako?!