Sveti Duje je ovoj ‘ekipi‘ u Splitu ‘izaša na nos‘, ljuti su ka pasi: ‘Cili dan nam je propa‘;

Mislili smo ovo i ono, ali ovi će Sveti Duje ostat zapamćen po kiši. Kroz godine zna dikod i pljusnit, ma naš nebeski zaštitnik to brzo zabrani. Ali ove godine je baš pustija, pa da vidi šta će bit. Lila je i nije stajala. A ipak je ujutro bilo svita. Došli su stari, familije s dicon, na pljusku slušali misu, neka ih je bilo malo, ipak su to oni koji su tili doć i došli su. To je Sudamja.

Kad je prošla procesija put Rive, obašli smo još jednu tradiciju: pazar drvenarije kraj Lučke kapetanije. Prodavači su očekivano kiseli, gledaju u nebo, sakrili su se pod najlonima i velikin tendama. Voda i drvo ne idu skupa, a mušterija nigdi.

Žaj ti je svita, došli su izdaleka, velika većina je iz varaždinskoga kraja i uvik gledaju da Splićanke ne ostanu bez kuvača, a dičica bez klepetavih leptira.

– Oće li se isplatit bar banak ove godine – pitamo Varaždinca Marijana.

– Jučer kad smo došli izgledalo je da hoće, ali danas više nismo sigurni. Ipak, glavna prodaja je iza mise i popodne, a trebala bi kiša stati. Valjda.

Pošto su ​klepetavi leptirići?

– Evo 10 eura, a može i niže, kuhače su po dva eura.

Mogu li i one niže?

– Na količinu, da.

Košare za gospođe

Varaždinec Tomislav petnaestu je godinu na Sudamji, prodaje i košare.

Čemu danas služe košare, više se u njih ne kupuje spiza, oćemo reć, špeceraj?

– Najviše za Uskrs, gospođe aranžiraju cvijeće, ove su ručno pletene, iz varažinskoga i međimurskog kraja. Ljudi vole kad nije uvozno, toga ima na sve strane, ali je kvaliteta nikakva. Ove naše traju godinama i ljepše su.

Varaždinki Slavici ovo je četvrti put da je na Rivi, a pored splitske fjere, kaže kako im je u Dalmaciji glavni sajmeni dan u Sinju oko Vele Gospe. Ove godine, prva fešta je podbacila.

– Vidite kako sve miriše po drvu, uvijek na Svetoga Duju dobro prodamo, ljudima je drago jer ovako nešto neće naći u trgovinama, posebno od biranog drveta kao što su orah, trešnja, kruška, nema baš toga.

Dobre ste volje, iako kupaca baš i nema?

– Ja jesam, ali tata kojem je ovo trideseti put da je na Sudamji, baš i ne, pokisnuo je, ljuti se na ovo vrijeme. Nemamo baš puno vremena, jedan i pol dan.

Motike su uvik u modi

Nešto svita ima oko motika, mašklina, peka i gradela koje je donio Josip Svetinović iz Planoga kod Trogira.

– Evo me i trideseti put na Svetoga Duju, samo san koronu priskočija.

Može se moda minjat, ali motike se uvik nose?

– Iz godine u godine kupuju se sve manje. Velikih vrtala više nema, pa žene uzmu za oko kuće okopat cviće koji mašklinčić ili motikicu. Dolazimo puste godine, znači da se isplati, ali ove godine ne znan. Valjda će doć ljudi prid tombulu, ali cili dan nam je propa – veli Josip.

Gospođa Mirjana iz Splita bira maškliniće, po 15 su eura, dobit će ih za 12.

– Šta vam je 15 eura, kil trišanja! Pojedeš ih u pet minuti, a motika van je za cili život – hrabrimo je.

– Ne da su petnaest nego ih prodaju i za dvadeset! Ne bi in kupila da su od zlata. Radije ću uzet motiku za cviće – kaže.

Završava misa, prošli su biskupi pod lumbrelama i sveti Duje pod baldakinon. Slučaj je tija da baš dok su se vraćali put katedrale udre najveći pljusak. Jedino suvo misto je pod šatorima prodavača drvenarije.

Kod gospođe Slavice – pogodite, iz Varaždina – koja također slavi tri desetljeća da izlaže na Sudamju, okupila se grupica fureštih. Dva golema kruzera su u portu, više je turista pod kabanicama nego našega svita. Njima toliko ne smeta, mirno slušaju vodiče prid starinama, a svratili su i do sajma. Ko zna kakvo je u njih vrime.

– Najviše ih interesiraju ove male drvene žličice od neobičnih vrsta drva, hvataljke za med, sita za brašno, male daske od maslinovog drva, pa i kuhače na kojima piše sveti Duje. Dobri su kupci, njime je sve ovo jeftino, a ne smeta im kiša. Dok dođu Splićani, nešto moramo raditi – smije se Slavica.

Varošanke u po cijene

A nisu svi samo sa sjevera došli s drvon, banak priko puta godinama drže Varošanke, gospođa Cicilija i Antonela.

– U nas sve u po cijene, pa Sveti Duje je! Kuvače prodajemo za euro, a kome je ime Duje dobiće je mukte. Klapalice su po osan, a za naš svit i po sedan. Još je moj pokojni otac prodava, bija je dobar s dobavljačima iz Marije Bistrice, a mi smo nastavile. Po staroj užanci, najprije smo išle na misu na Rivu, a onda otvorile banak. Neka je svima na dobro Sudamja došla – kažu nam Varošanke.

Jedan čovik uzima deset kuvača.

A to vi držite restoran?

– Ma nije nego osmero dice, pa da svako ima svoju, za klepit ih po guzici – smije se.