‘Ovakvog sela nema u ciloj Imotskoj krajini! Ljudi se vraćaju iz Splita, škola se renovira. Još da nam je dućan...‘

Sinko moj, ne zaboravi da nema većeg blaga nego što su dica! Oni te naljute, ali te i razvesele. Ništa lipše ne pamtim nego kada su moja unučad došla na svit. Njih devet, devet sokolića dočekala je baka Neda. I sve bolji od boljega. Puno mi ih je srce i duša. Kud god hodim oni idu za mnom. Uči ih baka…, svituje.

Poštuj starije, pozdravi, ne želi nikome zlo jer svi smo isti pod ovim nebom-ponosna je baka Nediljka Piplica na svoje unučiće Luku i Martu dok ih onom svojom trudbeničkom, seljačkom, poštenom rukom čvrsto prianja k sebi. Isto onako kako je pratila i svojih četvero djece. Kaže, a nema razloga da joj ne vjerujemo, unučad su opet nekako posebnija. Za djecu nisi ni imao toliko vremena. Radilo se i mučilo pa nisi ni da si htio, ima vremena pričati s njima. A onda kada...