Ništa nova, kad su u kući stariji infišani u Hajduka i mlađima je skuvana manistra: ‘Odustat ću kad umrem!‘

Nećete vi znat Nikšu - koji sad Nikša, Nikša Nazlić - a ne bi ga ni ja zna da nas prije desetak godina nije spojila nekad posve dičja, danas kolekcionarska strast za sportskim uspomenama.

Ne brinite, neće bit pilanja o stvarima koje vas ne zanimaju ili zanimaju samo uski krug ljudi.

Uostalom, pun je Split hrčaka šta ništa ne bacaju, čuvaju i skupljaju gluparije koje nemaju svrhe osim da podsjećaju na prošlo prošle dane.

Sve one albume, sličice, autograme, ulaznice, šalove, značke, zastavice i dresove ostavit ćemo po strani, imam ovo, imam ono... nećemo se sad puvat i falit.

Tema je neka druga.

Korak stariji

Generacija Y ili “milenijalci”, tako Google zove one rođene početkom osamdesetih, tamo od ‘80, ‘81 pa naprid.

On je jedan korak stariji i tu razlike pristaju: oba dica splitskih Vlaja, oba odrasli na rubu grada, on Brda, ti Pujanke.

Škola i škole, oba u Realku, on Marulić, ti Nazor, posli još godine provedene uz knjige i kako to već bude, nisi se ni okrenija imate priko četrdeset.

“Sve je isto, sve je kao”

Sve je isto, sve je kao... davno je piva Arsen: isto ditinjstvo, ista mladost pa šta bi s Hajdukom bilo drugačije.

Prvi put na Poljudu još dok je igrala “velika četvorka”, a u gostima šta drugo nego slušanje radio prijenosa.

Je, uvatili ste one zadnje dvi-tri Yu lige, gol Bokšića i Kup ‘91.

Onda se navikavali na mali, skromni HNL i guštali u trofejima do sredine devedesetih.

Posli još one “tri u pet godina” Branka Grgića, obećane i ispunjene početkom novog milenija i to je sve, evo do danas.

Dobro, vraćam se u prezent...

Prije misec, misec i po, dok je još bilo vruće, javi se porukom i onako sve ka da neće, zajebaje:

“Kako podnosiš vrućine i Hajduka koji još nije izgubija?”

I naravno, samo koji dan kasnije izgubili smo u Tirani i ostali vjerni tradiciji ispadanja iz Europe prije Velike Gospe.

I još naravnije, bili smo i ljuti i razočarani baš ka u proliće kad smo morali zaboravit na nade i obećanja da je “ovo ta sezona”.

U takvim stanjima nije dobro i nismo dobri, svašta se kaže i odluči.

“Dođe ti Gorica s dna tablice, a ti imaš 35 % posjeda? Je l’ to za plakat...”

Ili

“Ne znamo posal, prodajemo svoje talente za sitniš, a posuđujemo tuđi škart...”

Ili

“Ubila nas velika demokracija, za svaku stvar pet instanci odlučivanja, pa di to ima...”

Ili

“Nama je uvik strana pamet draža od domaće, a svi oni vulići, katalinići side doma, eto vas tamo, šta dalje...”

Ili

“Koji debili od navijača, nabijat kazne, radit štetu svom klubu i tako svako kolo...”

Ili

“Šta to meni triba, gubit živce, za koga?”

I sve tako redom, samo nije ovo Nikša nego ti kad štuf svega kreneš dizat ruke od njih, odustajat i govorit da neće te više vidit jer nema smisla.

A s druge strane, on nije od takvih krajnosti, manje nagal pa je i uporniji.

Još dok smo vidali rane od nikad bliže i nikad gluplje propuštene titule, odma je reka:

“Samo jedno znam, kad krenu pretplate tamo sredinom srpnja, bili mi prvi, treći ili zadnji... ja kupujem!”

Vjernost ili ovisnost... možda i jedno i drugo.

“Trudim se svake sezone resetirat na tvorničke postavke. Umoran sam od rasprava o načinu kako se Hajdukom upravlja i kako su svi pametni i imaju rješenje.

Vječni stanovnik

Želim se fokusirat na momčad, trenera i teren.”

Kad od posla i troje dice priko sedmice jedva stigneš i zaspat jer odrasli život je takav - beskonačni niz obaveza i problema - šta ti ostane osim nedilje i Hajduka?

“Svi mi govore, s godinama će te pustit, pristat ćeš ić, manje pratit... ali zasad držim crtu, nema uzmaka.”

I tako postaneš jedan od onih vječnih stanovnika istoka, baš ka nekad veterani Starog placa i tvoj ćaća među njima.

A njegov...

“Otac je uša u visoke godine, osamdesetšest je napunija ali i dalje sve gleda.

Samo nervira se, minja programe ili gasi pa to nervira mater koja isto voli pogledat, a njoj je osamdeset.

Zna da mi znači pa prati još jače da može sa mnom komentirat.”

Nego, zašto istok, a ne sjever ili zapad?

“Ne volim divljaštvo sjevera, ni uštogljenost zapada.”

A žena?

“Kaže mi žena da ona prati Hajduka samo zbog mene da zna šta je čeka.

Kad dobijemo sve ću napravit, a kad izgubimo onda sam nikakav.”

E, tu sliku i nije teško zamislit ali pazi ovo...

“Kad dolazim s utakmice i penjem se uza skale, po mom hodu zna je li Hajduk dobija ili izgubija.”

I dodaje:

“Pa sad ti meni reci koliko smo bolesni?”

Ne voliš grube riči čak ni onda kad se s njima ništa loše ne misli, to bi nazva nekim drugim, lipšim imenom: možda ljubav?

I ništa nova, kad su u kući stariji infišani u Hajduka i mlađima je skuvana manistra, i dicu to posli infeta.

Cili svit

Dvi cure ne mare puno za sport, a mali Ivor voli, pristojan momčić od devet godina ide na utakmice s njim.

“Mali me jednom pita, vjerojatno pod utjecajem atmosfere na Poljudu... tata, je l’ cili svit navija za Hajduka?”

Junior je već bija tu, ono prije tri godine kad je na talijanskom - mi dai la tua maglia - molija sad već zaboravljenog Fossatija da mu pokloni dres.

I Nikša je cvita od ponosa, di neće... ka da vi ne bi bili ponosni da vam tako dite izađe u novine?

A vidiš, on sam i nije baš njihov ljubitelj, novinara još i manje.

Eto, s vrimenom se stvorilo tako neko uvjerenje ka da su oni najgori i krivi za to šta nam ne ide.

Ma, vraga jesu, kad je dobro i pobjeđujemo zar nije upravo Slobodna prva i najžešća na valu euforije?

A kad smo loši i kad je ajme - nažalost, tako je bilo dugo - onda cipaju, kritiziraju, a dodaju i mrvu otrova jer za to su plaćeni, takvi je zanat.

I neka se ne slaže i znam da mi ne viruje - nećete ni vi - uvik mu ponavljam da Hajduka niko toliko ne voli ka oni, pogotovo stariji koji su cili život uz njega i čuda su toga prošli.

Reić, Pezzi, Alfirević...

I upravo ti ona Slavenova “opet i iznova” pada na pamet sad uoči novog i jedinog pravog derbija.

Opet i iznova ćemo sedam dana prije i posli samo o tome pričat, nadat se i govorit “možda je ovo ta sezona”.

Ajde, držimo se, pri vrhu smo i Smogovci nam ne biže ka prije, bar ne zasad i puno.

Ima tu štofa, dobrih igrača za naše okvire a i trener pari da zna kako triba igrat.

A ono moje odustajanje od svega?

“Odustat ću kad umrem!”

Tako govori Nikša i nema se tu više šta za dodat.

To ti je Hajduk i točka.