‘Tonči, di ću stat, di ću stat? U svoj kantun, a?‘, čulo se kako Štimac viče, a moćni Van Gaalov stroj je mlio

Kad god krene priča o balunu i Hajduku - a muški uvik pričaju o balunu i Hajduku - svi imaju neku svoju batudu, uspomenu veliku i važnu. Tako i ti pričaš svoje i pitaš ih: znaš li da je u portunu do moga deset godina živija Gabrić, da je u zgradi priko puta sta‘ Pletikosa?

Ne znaju, pojma nemaju i samo slegnu ramenima. Na to im kažeš ko vam je kriv kad ste mladi, a oni se smiju krivo misleći da želiš bit‘ smišan.

Nije šala.

U Sedmici, na broju 28, šesti kat, sta‘ je Tonči Gabrić, golman Hajduka. On, teta Milena, stariji Ivan i mali blizanci, buduće Hajdučko srce Drago i Paškvalina. Da kako pamtim, kako znam? A kako neću pamtit, kako neću znat kad ih je još tamo od kraja osamdesetih moja mater skoro svaki dan čuvala.

Rođeni pet godina kasnije, bili su ti ka‘ mlađi brat i sestra, stalno kod vas doma, a u igri na ulici mora si pazit na njih i branit ako bi ih ko dira. Nakon RNK Splita, Čelika iz Zenice i samo jedne sezone bez prave prilike na Poljudu, zadnje tri Yu lige provest će u Rijeci, pa dvi ratne u Grčkoj i jednu u Istri, Pazinka, je li.

Onda je došla ‘94 i Hajduk. To proliće u Kranjčevićevoj Vule će zabit gol "Pjesnicima" s trista metara i bit‘ ćemo prvaci.

Na klupi sidi Kate, strah i trepet navijača Dinama, Ivan Katalinić. Kažem, kapetan je Zoran Vulić, a iz crvenog Splita dolaze Pralija i Butorović. Još su tu Hibić, Vuica, Praženica, Peršon, Računica, Meštrović. Povratnici Štimac, Andrijašević, Vučević, Asanović i mladi Erceg, Mornar, Rapaić. Današnjoj dici navikloj na ovo šta sad imamo more zvučat nestvarno al‘ to lito ćemo s lakoćom dva puta dobit Legiju iz Varšave i uć‘ u Ligu prvaka.

Strašni Ajax

Na početku Benfica, Michel Preud‘homme i "Sin vjetra" Claudio Caniggia, bez golova al‘ zato u Bukureštu Aljoša za pobjedu minut prije kraja. Ono najlipše, tamo krajem listopada doša je Anderlecht i evo, čim si to spomenija ruka se naježila. Di neće? Neumorni Prale iz daljine za vodstvo, Kike za 2:0 i početak slavlja.

Doduše, Josip Weber je odma smanjija, a moga je i sve pokvarit da Gabrić nije par puta spašava. Tu večer ćete bit‘ kod njih da se malo profešta. Pamtiš kad je doša i zavrnija rukav... lakat mu je bija nateka ka‘ tisto za kruv kad ga staviš u kvas. Pusti, proć će, ne igra se Champions league svaki dan.

Tada je pobjeda donosila dva boda pa je za prolaz bilo dosta uvatit još samo jedan. Tako će i bit‘, okrugli remi u Bruxellesu i eto nas u četvrtfinalu. Bila je srida, 01. ožujka 1995. Još uvik rat oko nas u "stoj di jesi" fazi, baš ka‘ i sad jedan drugi, istočni.

Čekali smo strašni Van Gaalov Ajax. Ovo strašni, viruj, sve je samo ne pretjerivanje jer tu ekipu se pamti i danas ka‘ šta napamet znamo neke pismice iz osnovne. Neka bude ka‘ na semaforu: 1 Van Der Sar, 2 Reiziger, 3 Blind, 4 Rijkaard, 5 F. De Boer, 6 Seedorf, 7 Finidi, 8 Davids, 9 Kluivert, 10 Litmanen, 11 Overmars.

Jesmo, ispali smo - nula kući, tri komada gori - al‘ ne i dišperani jer bili su prejaki i to se ipak očekivalo. Išlo je ono važnije, domaće zadaće, pokušat osvojit kup i prvenstvo. I bome oćemo, i jedno i drugo.

- Tonči, di ću stat, di ću stat? U svoj kantun, a? - čulo se kako Štimac viče, ono kad se igrala prva utakmica finala po jakoj kiši, kad mu je Širić da‘ crveni i na branku je mora neko od igrača. Dobit ćemo ih i tu i u Zagrebu. Posli Kupa dodat i titulu, 3:0 protiv Osijeka i Dino Rađa na tribinama, razvija šal.

Misto radnje - Pujanke

Mogli smo i morali opet u društvo bogatih al‘ tu jesen se zapelo, da ironija bude potpuna baš na Kantridi i protiv Grka. Nećemo do pehara ni te ni idućih pet godina. Blizu ćemo doć samo jednom, na isteku stoljeća, devedesetdevete kad se baš ka‘ i sad utrka bude vodila u troje: mi, oni i Gračanova Rijeka.

U Maksimiru - srida 19. svibnja - opet je na klupi bija Kate i na terenu neka od starih, dobro poznatih imena. Sudit će Novak iz Varaždina, tako i toliko pošteno da će bit‘ neugodno čak i Smogovcima. Opet crveni za nas, ulazi mladi Stipan, tek mu je dvadeset al‘ branit će nemoguće i sutra u Slobodnoj dobit ocjenu 10.

Pletikosa - novi Beara! Tako se govorilo, novine su pisale, a tebi je bilo drago, puno drago jer to je momak tu, priko puta, iz Četvorke. I za ne falit, neće bit‘ jedini iz kvarta nebodera: sa samo devetnajst, gol za 1:1 zabit će Hrvoje Vuković. Pamtiš ga sa školskog igrališta dok su bili sedmi ili osmi razred, on i Goran Vidić Lele.

Danas, trideset gusto tipkanih stranica dalje, puno toga je drugačije. Vi ste odrasli, a nekadašnji junaci sad su sidi, ćelavi ili ih više ni nema. I Hajduk je neki drugi, slabiji i vječno drugi, da ne kažem manje velik. A opet i svejedno, ljubav je ostala - ista, ni grama manja - još te drži taj osjećaj ili barem sićanje na davne momente u glavi urizane ka‘ crte na dlanovima.

To i jedna velika kutija na dnu ormara. U njoj su ti stare slike, dokumenti i hrpa malih, samo tebi važnih stvari koje nikad ne želiš izgubit. Među njima i ovaj šal iz vrimena kad si u školi s trinajst godina lebdija dva pedlja od poda cili ponosan jer eto znaš golmana Hajduka.

Je, on ti ga poklonija. I kad god krene priča - ovako ka‘ sad, oko kojeg pamtljiva datuma oli derbija - ti pričaš o njima: o Gabriću,, Pletikosi i devedesetima. I svi već znaju za Pujanke, tvoj kvart i misto radnje sritnog ditinjstva.