Nikad nikog nismo volili ka’ njega. A ta veza počela je davno, tamo di tebi i memorija počinje, krajem osamdesetih u vrime Boljeg života i Jugoplastike. Nisi još ima ni sedam, tek ćeš tu jesen krenit u školu, ali već si zna sva slova jer - uz kruv iz Prerade s rupicama na S - Slobodna je svaki dan morala bit’ na stolu.
Politika je dosadna, gradska puna problema, osmrtnice i crna kronika eto ih vama, to bi sve priskočija i odma okrenija na zadnje stranice, malo prije tv programa. Takvi ste bili, cila kuća, sve se pratilo, gledalo i čitalo, ništa ti nije bilo draže od sporta. Tako će bit’ i s Goranom.
Pojavom Male Mo, Monike Seleš, u tenis će se prvo zaljubit curice i cure. Iako dvi godine mlađa išla je velikom brzinom prema vrhu i njeni mečevi sa Steffi Graf postat će nešto šta se ne propušta. A od lita ‘90 kad Zec u prvom kolu Pariza izbaci Borisa Beckera, dogura sve do polufinala u Londonu pa od drugog našeg Gorana izgubi prvo izdanje Umaga u sve to infišat ćete i vi muški. Misto drugih gluposti doma od svojih tražit ćete da vam kupuju rekete i loptice. I oće, kupovat će ih, ali samo dičje, plastične i spužvaste.
Naravno, ono pravo je (pre)skupo, a za skupe stvari nije bilo para i u cilu ulicu nisi moga nać dva-tri moderna, grafitna reketa. Pamtiš, jednog je ima Stojka, tvoj prijatelj iz zgrade, mislim da mu ga je ćaća Ljubo donija iz Italije i bit’ će košta tada velikih sto oli dvista maraka. Sivoplavi Wilson, lagan ka’ pero i lip ka’ slika, tih godina bit’ će prava čežnja i da ti ga je bilo imat da bi pola petica iz đačke knjižice i još za žuntu punu kesu franja. Do jučer nezamislivo: od franja, slija, čitanja romana i baluna beskonačno pribacivanje teniske loptice postat će vam i draže i važnije.
Plakalo se
S malo zelene piture bi napravili crte, razvukli bokun špaga oli žice, na to stavili prazne vriće od kumpira i eto terena.
Imali ste čak i svoje ATP liste, bodove i turnire... igrali bi po cili dan i mogli su vas fermat samo jak vitar ili kiša.
“Ja san jako brzo priša put od dječaka koji lipi postere po zidovima do čovika koji odjednom mora razmišljat kako dobit te iste igrače s postera.”
Bija je mlad - jebem ti, duplo mlađi nego mi sad - dobar i talentiran ka’ šta talentirana znaju bit’ splitska dica i ić’ će sve bolji ali nikad prvi i do kraja.
Promašija bi nemoguće, propušta šanse, beštima, gubija i mi skupa s njim ono malo živaca isprid ka’ škatula malih tv ekrana. I tako tri puta. Agassija i prvog finala ti je ža’ i danas. Jesi, plaka si tada ka’ šta plače se posli nesritnih poraza, upravo tako smo svaki njegov i doživljavali: drama i glava doli ka’ da su naši vlastiti. Dvi godine kasnije, Sampras je strašan i bolilo je manje, ali u ovo doba ‘98 bilo je strašno teško za podnit jer tako je uvik kad si blizu, a drugi ljubi trofej.
“U ovom trenutku bi moga slomit sve rekete i ostavit se tenisa.” Nije se ostavija tenisa, bit’ će prije da je tenis odusta od njega.
Dugo, dugo, pune tri godine sve redom je gubija... jedanajst turnira u nizu, u prvim kolima.
“Ej, da mi je neko pušta ne bi ga moga pobijedit!”
A onda je došla 2001. Sad već odrasli i pomireni s tim da život nije bajka i da nema ni više sile ni plana, gledajući njega više nismo bili tako sigurni. Bolna ramena, star i ruvinan ka’ stari namještaj to lito ništa dobra nije očekiva, a po prvi put nismo ni mi. Zapravo, tu je zadnji put, tako smo mislili. A kad su počeli padat Roddick, Rusedski, Safin, figure jedna jača od druge, kad je došlo do Henmana, onog maratona i milosti od kiše, više nije bilo sumnje.
“Ni sam ne znam šta se desilo, to je neka misterija. Nikome to nije jasno.”
Ni tebi nije jasno zašto je moralo bit’ tako, ali bilo je točno tako: od prvog dana, cilu karijeru, sve i svaki njegov meč si gleda, a Raftera nisi ni minut, nisi moga. Uvik iznimka, vječna pegula baš na taj “people’s monday” mora si u Zagreb kod doktora jer počeja si gubit nešto važno i to nije bila šala.
Nije šala, dok svi budu gledali, ti ćeš to finale slušat na radiju ili se barem trudit. Na povratku, po suncu, u busu bez klime, mlađa sestra je do tebe, a starija doma snima ako pobijedi da ostane. I ostalo je.
Neće se zaboravit
Tri propuštene meč lopte ka’ podsjetnik na tri izgubljena, tri prednosti pa izjednačenja, tri dodira struje golim rukama. “Tresle su mi se ruke... mislim, to je takav osjećaj.” Onda četvrta, drugi servis, glasno AAAAA Miće Dušanovića i divlja srića.
I sve posli toga - lipša vrsta suza, posveta Draženu, doček i Riva - sve te slike još su ti u glavi, a kako i ne bi bile kad smo ih primotali bezbroj puta. I danas ćeš. Dvadeset i koliko godina kasnije opet je taj dan - 9. srpnja - jedan od onih datuma koje pamtiš ka’ šta pamte se i nikad ne zaborave rođendani bliskih, najbližih ljudi. Opet ćeš stavit na play zadnja dva gema, opet se bojat da bi moga izgubit i opet se na kraju naježit ka’ da želiš - za svaki slučaj - provjerit da smo to stvarno i doživili.
Jesmo, ni san ni mašta rođeni iz velike želje, eno ga na VHS-u čuvaš i u hrpi starih novina lipo piše:
WIMBLEDON GORANU
I ako mene pitaš, taj ludi ponediljak ne bi da’ ni minja za sve na svitu, pa čak ni za tri Hajdukove titule u nizu i još za žuntu punu kesu para. Eto, toliko je to nama značilo, toliko sriće donilo, a da iskreno ni sami ne znamo kako i zašto.
“To je moj grad, to je posebna priča, jedna ljubav... ne znam. Ne virujen da bi išta bilo od mene da nisan iz Splita.”
To je tenis, posebna priča, jedna ljubav... ne znam. Ne virujem da smo ikad ikog volili ka’ njega. Nikog ka’ Gorana.
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....