Kako je Šibenčanin infiša u Ronaldinha: triba je doć u Split, pa na kraju nije; pogledajte tu kolekciju…

Baš u ovo doba prije dvadeset sedam godina s velikim zanimanjem čeka se FIFA World Cup za mlade u Nigeriji.

Da, to je isto ono natjecanje koje su dvanajst stranica prije osvojili "Čileanci" s Mirkom Jozićem.

I nije da smo bili dobri ka oni, ali bogati talentom i nekim imenima koja će kasnije postat jaka, to sigurno: Pletikosa, Sunara, Miladin, Sabolčki, Polovanec, Sablić, Vuković, Mijatović, Šerić, Andrić, Mikić, Banović Vranješ, Balatinac, Budan, Deranja, Bjelanović, Lovrek.

Krajem srpnja famozne ‘98 dok smo svi još bili pijani od Francuske i mali "Vatreni" će uzet svoju broncu, s Martinom Novoselcem na Cipru u okviru UEFA Under 18 prvenstva Europe.

Uostalom, tako su se i plasirali na ovo gori iznad o čemu si počeja, a pričaš ne zbog njih nego iz jednog posve drugog razloga.

Zbog Ronaldinha.

Dobro pamtiš, bila je srida 14. travnja i odma u osmini finala mi na Brazil.

Punim imenom Ronaldo de Assis Moreira - rođen u zoru osamdesetih, na prvi dan prolića u Porto Alegreu - s brojem 7 na leđima u rezervnom, skroz plavom dresu zabit će nam dva u prvom poluvrimenu, a ostali dodat još dva u drugom za konačnih 4:0.

Dva koraka naprid - Goranove 2001. - seli u Pariz i tu si zna naletit na njega kad bi dali koji prijenos na HTV.

Slijedilo je Svjetsko na Dalekom istoku, a oni su se kroz kvalifikacije provukli na jedvite jade i niko ih nije vidija daleko.

E, ali kako to već bude takve ekipe i osvoje.

Najveći i zapravo jedini pravi izazov na tom putu bila im je nikad jača Engleska s još uvik zdravim i brzim Michael Owenom.

Gordi Albion je poveja upravo priko napadača Liverpoola, Rivaldo izjednačija a onda je iša jedan od onih trenutaka kakvi nam se odvrte u glavi na njegov spomen.

"Miskick or magic?"

Ma kakvi, nije to isto ka Hagi ‘94 u Americi ili naš Robi P. protiv Jamajke kad želiš centrirat, ode balun priko noge, uđe a ti se čudiš sam sebi.

Ovo je bila namjera, tukac od Seamana je izaša metar-dva previše i eto ga.

"Da budem iskren, ciljao sam ali na drugu stranu gola..."

Samo sedam minuta posli dobit će direktni i prestrogo dosuđen crveni, propustit Tursku, ali za razliku od vječne pegule Ballacka igrat će u finalu i bit dil velikog žuto-plavog slavlja.

Klupska sezona nakon toga pripremit će teren za velike promine idućeg lita.

Dok se Alex Ferguson na svoju štetu dišpetava s Davidom Beckhamom, a svit zadivljen pratija Galacticose iz Madrida, Barcelona je bila neprepoznatljivo loša.

Toliko da je Radomir Antić mora glumit vatrogasca i spašavat šta se spasit da, šesto misto... to je blago rečeno katastrofa!

"Novi razred, nove cipelice..."

U ovom slučaju novi izbori, novi presidente Joan Laporta i početak nove ere.

Prvi pick i obećanje bija je upravo Beckham, ali njega im je ukra mrski rival pa će iz PSG-a dovest našeg junaka ka utješno, zamjensko rješenje.

Ni oni sami ni itko drugi nisu bili svjesni koliko su - pogodili.

Dolaskom legende i znalca u liku Franka Rijkaarda odma se osjetila razlika, napredak je vidljiv i na tablici ali ekipu je tek tribalo dobro provitrit.

I oće, nova imena su bila u igri: omaleni Giuly iz Monaca - jebemu, nije Đuli nego Žili! - te Deco i Samuel Eto‘o, a debitirat će i izvjesni Lionel Messi.

I šta ćeš sad poć tumačit i opisivat ono razbijanje 0:3 na Santiago Bernabeu i ovacije prve nekom igraču Barce nakon Maradone ‘83 ili onaj gol iz mista s ruba šesnajst na Stanford Bridgeu ili one škarice priko glave Villarealu ili slobodni ispod živog zida Werderu ili Ballon d‘Or, Ligu prvaka, dvi La Lige i nebrojene driblinge.

Dosta vam je i jedan video s YouTubea... ukratko, magija.

A ista je tribala svratit i do Splita, ali je u sridu 17. kolovoza 2005. picala.

Da, tako se kod nas doli kaže kad se bez valjana razloga ne pojaviš u školi.

Dođe ti Brazil da bacite na balun, onako prijateljski nakon šta im masno platiš i njega ne dovedu.

Nije tija, nije moga, nije mora... ne sićaš se više kako i zašto, uglavnom raskošna predstava je prošla bez glavnog glumca.

Doduše, zaminit će ga jedan drugi Dinho, Ricardinho i zabit nam za 1:1 ni deset minuta od vodstva i gola novog miljenika splitske publike Nike Kranjčara.

Tako je i ostalo.

I ko je moga znat, te zime - Leipzig, 9. prosinca - ždrijeb za SP u Njemačkoj nas je opet spojija.

Je, uvik je slatko iščekivanje tako velikih utakmica, a da FIFA nije minjala pravila bila bi i otvaranje mundijala.

Znaju stariji, baš ka "Plavi" Miljana Miljanića u Frankfurtu ‘74 protiv istog tog Brazila i da ironija ne izostane i tada je bija 13. lipnja i Sveti Ante.

Jesmo, ježili smo se na sliku i himnu s mitskog stadiona u Berlinu i dok su se svi bojali njega, debe Ronalda i zviri od Adriana na kraju nam je glave doša - Kaka.

Njih će kući prije vrimena poslat Henry i od tog trena će za Ronaldinha - s ove distance je to jasno ka bili dan - stvari lagano krenit nizbrdo.

Malo povratak Fabija Capella u Real, malo izostanak rezultata i trofeja, malo ozljede i klupa, malo Bojan Krkić, a više od svega zasićenost, gubitak fokusa i bančenja do kasne ure... kad zbrojiš te faktore, nije moglo završit drugačije.

Sve posli Nou Campa zapravo mu ni ne kontaš, čak ni Milan jer bilo je to slabo.

Jednostavno, više nije bija isti i već s trideset je svoje odigra.

I dok se Zagallo mora svima opravdavat kad je prid France ‘98 doma ostavija Romarija, Dungi je 2010. bilo lakše.

Jesi, bija si velik, ali sad noćariš, nisi predan, disciplina nula i takvi nam ne tribaš.

Uzalud mu slija u Panini albumu, Južnu Afriku nije vidija.

I taman kad ti je počeja blidit u memoriji, baš u tim kolekcionarskim vodama, pojavija se jedan momak - vraga momak, čovik - Ante Vidošević iz Šibenika koji godinama skuplja sve šta postoji vezano za njega.

Ti si ‘88 godište? Šta znači da je...

"Prvi album kojeg san skuplja je bija SP ‘94 u SAD-u, mislin da je još bila cijena u HR dinarima. Nije bilo ka danas kad svi uzimaju cile kutije, kupovalo se dvi-tri kesice dnevno i bija je gušt gledat koga ćeš dobit. Onda se krenilo u školu pa se minjalo duple i igralo pod odmorom ili kad god se stiglo na nastavi i posli nje."

Ka i mnogi, odrasta si i zaboravija na te dane, e da bi im se opet vratija?

"Uvatila me neka nostalgija za tim prošlim vrimenima i krenilo se nabavljat stare albume koje san negdi zagubija i tako se zakotrljalo. Onda tamo oko 2018. i SP u Rusiji san odlučija da će mi Ronaldinho bit najvažniji dio kolekcije i da ću probat nabavit šta više toga."

Koja je najvridnija slija ili kartica, a koji općenito predmet kojeg imaš?

"Bez ikakve dileme najvridnija slija je ona iz Gremija. To je kako se kaže rookie, znači njegova prva u karijeri. Od ostalog mogu izdvojit dresove, a najdraži je onaj Barce iz finala Lige prvaka 2006. protiv Arsenala koji je usto i potpisan."

Nisi se usudija zbrajat koliko je para ošlo na sve to?

"Samo slija i kartica je priko pesto, šesto komada... proba san par puta popisat, ali sam odusta. Možda od straja koji bi iznos na kraju vidija, ma ne žalim para i opet bi ih da."

Ima tu još posla...

"Veliku većinu ajmo reć, bitnih stvari već iman i sad je naglasak na te kartice kojih opet ima mali milijun, teško je to sve upratit. Nabavlja se i dalje, ali više onako selektivno kad mi se koja svidi."

Da naleti u Šibenik - turistički ka Magic Johnson ili Michael Jordan u Split - pa da ti baci potpise na sve ovo, to bi bila baza...

"Čeka se, a možda i dođe negdi blizu nas, ko zna.

Bilo bi lipo."

Ne dolazi u obzir da to jednog dana prodaš?

"Nadan se da nikad neću morat."

Nego, od dana njegove slave prošlo je već 20 godina, meni to pari ka da je bilo ako ne jučer onda prošli misec...

"Leti brzo i sve brže, ali sićanje će ostat. Za Barcu san počeja navijat zbog njega i nije se propuštala nijedna utakmica, žurilo se iz škole kući u želji da se gleda svaka sekunda. Igra je mali balun na terenu za veliki i sve radija s lakoćom i osmijehom... utjelovljenje ginge! Protivnici su mu pljeskali i to je veće i od trofeja i slave. Ima i danas vrhunskih igrača, ali nijedan za mene nikad neće bit ka Ronaldinho."

Neće se naljutit, zna da se šališ kad kažeš: svako od nečeg poludi!

I to je istina, svako u nešto infiša i dobro da je tako jer bez ludosti život bi bija manje sladak.

Eto, Ante je "malo maka" šta bi rekli iz TBF-a, gura svoje kolekcionarske gušte i šta ga briga.

A počelo je davno iz nostalgije i ljubavi za nogomet.

Sve zbog Ronaldinha.