Kvartovska nostalgija s Pujanki i ragbi: ovo je priča o mom susidu ragbijašu; Fista bi moga igrat i danas

Kad smo bili dica i mala razlika u godinama parila je velika stvar, baš duboka, nepremostiva rijeka.

I recimo da si peti osnovne, tada su ti momci i cure koji idu u osmi već daleko naprid i imaš za njih nemali respekt.

A neš ti razlike...

Šta tek onda reć za one starije rođene početkom sedamdesetih?

Njih ste zvali "veliki" i kad bi nediljom popodne bacili na male branke na garaži sve drugo bi ostavili, sili sa strane i gledali.

Ako im balun jako napucan pobigne pod auto ili još gore doli nizbrdo nisi moga ne poslušat, otrča bi po njega.

I na kraju partije kad kažu da im doneseš vode - ponekad i onog s vodom pomišanog soka - ne samo da bi to i učinija nego si još bija sritan, sam sebi važniji jer ti se neko od njih uopće obraća.

Ne pretjeruješ.

Među njima je bija i jedan Nike - punim imenom Nikša Radanović - koji je dribla bolje od svih i govorilo se da trenira u Hajduka,

Živija je na dnu ulice, na broju 30, a od tu do judo kluba di je Barbara Matić prije dva lita donila olimpijsko zlato iz Pariza nema ni deset koraka.

Nego, da se vratim...

Tih godina sport je bija neizostavni dil vaših malih života, na programu svaki božji dan i neki su ga toliko volili da su nešto i pokušavali.

Na satovima tjelesnog ženske bi se zalipile za odbojku oli rukomet pa se tako i tvoja sestra Marija idućih par sezona trudila bit nova Nataša Kolega.

Naravno,  sad je to njoj samo prašnjavi perfekt i čudit će se šta je spominješ, ali moraš kad ti u memoriji i dalje stanuju zeleni dresovi Dalme, oni štitnici za kolina da se lakše priživi pad na parket i jedna brončana medalja s kadetskog prvenstva Hrvatske - ili ipak Jugoslavije? - koja je dugo ležala u ladici kantunala di i školske knjige.

Na polju školskih knjiga jak je bija Ante Krnić koji će dvi-tri dekade kasnije bit na čelu Našeg Hajduka, a sredinom devedesetih na četvrti kat stali su i braća Garma, Joško i Nikola.

Tvoja generacija pa ste se znali skupa igrat, onda bi naiša njihov otac i reka starijem:

- Ti moš izist dva kila leša, a još igraš na franje?!

Bili su visoki pa je logično došla košarka, posli će odselit u glavni grad i igrat profesionalno za KK Zagreb.

Da slika bude bogatija na sedmom imaš Zdravu, Zdravka Vrvila i modru tutu Jadran Koteks s vaterpola.

Jesi, tamo si i ti naučija plivat, a on se sića:

- Početak je bija slučajan, s jedanajst godina, kupali se, skakali... kad ono, neki nas čovik tira, da počinje trening. Učini mi se zanimljivo, dođem sutra misleći da je plivanje, a trenerica Iris govori da je škola vaterpola. Ja kažem svejedno i tako krenem. Liti je bilo lako, trenirali bi i u moru, zimi puno teže jer nekoliko godina na Poljudu zatvoreni bazen zbog sigurnosti nije bija u funkciji pa se treniralo na vanjskom di je znalo bit svega 4-5 stupnjeva u zraku i 16-18 u vodi, ali se nije odustajalo. Toliko sam to volija, bija lud za tim, samo ne ka današnja dica da ih se vozi, sedmicom do Zvončaca i čitaj romane, stripove u autobusu...

I sve je ovo samo (poduži) uvod - ajmo reć lift - da bi se popeja na jedanajsti kat di su bila tri momka koji će kad odrastu uspit pobić iz velikoj većini nas suđene anonimnosti i ostavit nekog traga od znanosti do muzike i sporta.

Prvi Igor Baković, sin Slavice i Duška, bija je primjetno ozbiljniji od drugih, valja priznat i bolji u smislu ponašanja i odgoja.

Tada se parlafon koristija malo manje nego danas pametni telefon i kako su njih dvojica - on i mlađi brat Boro - bili pristojni u komunikaciji sa svojima doma to je za nivo iznad, isto ka i lipo se javit i pomoć nosit borše iz spize starijim ljudima.

Nisi siguran, ali tako ti je ostalo u glavi da je volija atletiku i za vrime A ‘90 - Europsko prvenstvo u Splitu - radija ka volonter, skok s motkom, to je bila disciplina.

Posli će bit infišan u matematiku i to onu visoku o kojoj valjda ni gimnazijski profesori nemaju pojma, završit puste škole i živit gori po Europama.

Na drugom kraju hodnika je Frane Paić, a njegova ljubav - uz Filinu sestru Suzanu - bila je muzika.

Pod utjecajem MTV-ja pušta dugu kosu i u crnim Metallica/Iron Maiden majicama nosi bubanj i gitare doli u podrum di su imali svoje prve probe.

I van očekivanja, neće ka mnogi napuštanjem teen godina odustat od toga nego gurat tu strast i postat frontman pravog rock banda - In The Go - pa kad bi naletija na njega na televiziji oli u novine uvik bi s blagim ponosno reka:

- Ovi Frane ti je iz mog portuna!

I tek sad dolaziš do glavnog junaka, nekad igrač Nade i hrvatski reprezentativac Nenad Fistonić Fista.

Isprid zgrade skrika i vika, cipate na tenis - dakako, plastičnim reketima i spužvastim lopticama - a on bi parkira svoju zelenu Ladu s ragbi balunom iznad zadnjeg sica.

A šta znaš o ragbiju?

Malo i ništa...

Igrali ste ga liti u plićaku Bačvica po nekim debelo iskrivljenim pravilima u kojima pravila ni nema.

To i šta bi ponekad na CNN ubra kako u onoj emisiji World Sport voditelj Terry Baddoo koristi neka mutno daleka imena: Novi Zeland, Jonah Lomu i All Blacks.

Ajde, pusti njega da kaže koju...

- Moj pokojni otac Andrija kojeg se i sam sićaš je s Hvara, iz Zastražišća, odakle su svi Fistonići, ali ja sam oduvik tu, u Splitu.

Prije smo stali kraj Općine u Biokovsku i išlo se u školu Zlata Šegvić ili po novom Manuš.

Kad, kako i zašto jaje od baluna, ko je kriv ili zaslužan?

- U jesen 1985. već kao srednjoškolac prešao sam s vaterpola, iz POŠK-a i zaslužan je upravo profesor tjelesnog Nikola Rausavljević koji je bio i ragbijaš. Nastavu smo imali na Starom placu, tako sam se zaljubio u ragbi i ostao.

Da ne ispadnem tukac svratija sam do knjižnice i povirija u monografiju, piše da si za seniore debitira s osamnajst, u subotu 10. rujna 1988.?

- Tako je. Prvi trener mi je bio Nikša Burazin Buke i u juniorima je vladala strašna konkurencija, morao si izdržat te treninge i pokazat se da bi zaigrao s pravim igračima. Upravo te sezone smo s Antom Zekanom Zekom osvojili duplu krunu, prvenstvo i kup, naše zadnje trofeje u okvirima bivše drźave.

I onda?

- Onda sam otišao služit vojni rok do jeseni ‘90, a kako se od ragbija ne može živit jer u amaterizmu nema para morao sam i radit. Uskoro je počeo i rat, bio sam dragovoljac u HRM, desantno pješaštvo do konca ‘92.

Mada ratna, posve gruba i neizvjesna, ta godina je posebna...

- Da, opet dupla kruna ali ovaj put Hrvatske. Zatim i nastup u prvoj međunarodnoj utakmici, 8. studenog u Ljubljani protiv Slovenije.

Igraš i radiš?

- Iz našeg kvarta uz mene su igrali Dalibor Starčević i mlađi Mario Fiamengo. Četiri naslova prvaka, kratka epizoda u Italiji i Sinju... bilo je sve zahtjevnije uskladit gušte, posao i obitelj, morali smo žrtvovat i godišnje odmore i slobodne dane da bi igrali pa sam ‘97 teška srca donio odluku da prestanem.

Jedno naglašava...

- U doba kad sam počeo, droga je bila posvuda. Treninzi, putovanja i druženje sa suigračima usmjerili su me da idem pravim putem.

I dica su ti bila u tome? Nisam zna da postoji i ženski ragbi?

- Postoji i ponosan sam na to: i kćer Adea i sin Nikola su neko vrime trenirali u Nade.

I mogli bi ovako još dugo u detalje - ima štofa za raširit na dva lancuna - ali ko smi od vas?

Ako ste i došli do ovih redaka beštimate u sebi kvragu ti i ragbi... razumim sve, isti vam znači koliko i meni balet.

A pazi, ideja je bila da samo to i bude tema jer je Nadi u ponediljak 23. veljače šezdeset sedmi rođendan.

Eto, neka joj je ovo čestitka.

I bome nije jedina, na proliće - znači, još malo - i te tvoje Pujanke koje vječno opisuješ pune okruglih četrdeset da su rođene ka (legalni) kvart.

Je li moguće da je prošlo toliko?

Je, moguće je.

I danas ona razlika u godinama više nije tako velika stvar, još manje duboka, nepremostiva rijeka.

Sad i tebi jednako ka "velikima" oni mlađi od trideset govore "Vi" pa im kažeš da tako ne triba, da grubo zvuči jer ipak nisi toliko star.

A Fista - na stranu vaga i side - on je i dalje isti.

- Ti bi još moga igrat!

Malo se šališ, a njemu drago, smije se.

Upravo takvog ga i pamtiš iz vrimena kad smo bili dica, uvik vedar i nasmijan, ma baš dobar lik. 

Moj susid ragbijaš.