Ozdravi nam, legendo! Kaću igrači posjetili u bolnici, a on ih dočekao u dresu svog najdražeg kluba

Kaću svi znaju. Nema ko ga ne zna. A ako ga i niste sreli negdi uživo sigurno ste ga vidili na televiziji i po novinama, nema šanse da niste. Onaj brko iz Sinja, s trakom hrvatske trobojnice oko ćelave mu glave. Brka požutilog od duvana.

Onaj šta uvik nešto maše rukama, viče, priti, grinta. Na suce, na koga će drugo. Ne znam je li mu iti jedan sudac po volji. Reka bi da nema takovoga.

Kaću svi znaju. A on nije takav. Nije od toga da ga znaju. Ali ga ne moš ne znat. Tija on ili netija. Legenda je.

Kaćinim žilama teče Cetina. Živi je, diše je. Krvna grupa – Cetina. Kakva A, B, nula i to, njegova je Cetina. Živi svoga Alkara, živi ragbi svoga Sinja, živi Junaka. Njegova emocija je ono autohtono izvorno sinjsko. A emocije su, stara je Buklina, zajebane. Pogotovo Kaćine.

Nema te utakmice da Kaća nije uz teren. U prvome redu, na ogradi, s Maliganima mlađima od sebe i pedeset godina, Na žalost, ipak je bila jedna. Prekjučer, u subotu, igra je Alkar, a Kaće nema. Ali, ka da je tu. Je da ga nije bilo za vidit, ali se osjećalo da je tu. Sa ona tri svoja kompanjona na ogradi. Nas četvorica - trista godina. I još ćemo toliko.

Prije utakmice publika mu je poslala snažan pljesak podrške. Bilo je ”za Kaću”, skoro da se do splitskih Križina čulo. Dobija je Alkar Samobora, pobjedu su posvetili, a kome će drugo, nego Kaći. On u Splitu, s njima u mislima, oni u Sinju, s njim u mislima. Veza stvarana cili njegov život. Tako je to u obitelji.

Voli on svoga Alkara više od života. Prst sudbine tija je da se dogodi baš u dvorani, na tribini dok je Alkar igra. Kaći je pozlilo, srce, svi se ustrčali u onome mraku dvorane dok nije bilo struje zbog bengalki Tornada.

- Brzo, zovite Hitnu, Kaći je pozlilo.

Strka, zovu, viču, došla i Hitna, horor u mraku dvorane. Samo siluete vidiš, ne znaš šta je. Odvelo ga u bolnicu. Ostade tribina bez Kaće.

A Kaća je Zoran Katić. Kažu da je od Otoka, Katići su otamo, ali živi u Sinju. U mladosti je igra ragbi, od tada nosi oni hrvatsku trobojnicu oko glave, traku koju je veziva priko ušiju, ragbijaši to rade da ne oklempave u onim svojim skupovima.

Kakav je bija ka igrač, takav je osta ka čovik do dan danas. Prčevit, žestok, taj bi i Reala i Lakerse iša dobit. I na silu ako triba, ako već neiđe na kvalitetu. Jer od Alkara boljih nema.

Neka dođu! Ova legendarna sinjska je baš njegova, Kaćina. Neka dođu. I došli su mu jučer. Uprava i igrači Alkara, u bolnicu na Križinama. Dosad je on dolazija njima, sad su oni došli njemu. U želji, obostranoj, da on šta prije opet dođe njima. Na tribinu.

Dočeka ih je u dresu Alkara. Kako bi drugačije. Šeta Kaća po bolnici u dresu svog najdražeg kluba. Ispriča im je da je utakmicu protiv Samobora večer prije pratija na mobitelu, navija je i svaki napad proživljava ka da je bija u dvorani.

I nije mu bilo baš najbolje ”kad je Samobor doša na po koša”, u njegovom stanju to pogotovo nije dobro. Da mu doktori znaju da gleda utakmicu i da se nervira...

Bilo je lipo, kažu mi u klubu, vidit osmijeh na njegovom licu, osjetit koliko mu znači podrška njegove košarkaške obitelji. Da se oporavlja.

Jedanput san bija napisa da Alkara triba zaštitit nekakvim znakom izvornosti. I Kaću bi tribalo isto tako. Virujte mi. Kaća je Sinj. Sinj je Kaća. Onaj izvorni Sinj. Ono pravo sinjsko. Ono posve. Ono šta ih drži i kad nemaju. Moš bit jači, veći, bolji, pametniji i bogatiji od njih, ali u Sinju neš proć. 

Kaća, cili si život vika ”neka dođu”, evo su ti došli. Tvoji košarkaši.

- Drži se, legendo. Tribina te čeka.

Vratit ćeš se ti i u onu staru dvoranu di je sve i počelo.

Vrime je.