Povratak u djetinjstvo i ono kad bi došlo lito: picigin, balun, ragbi u moru, a onda briškula i trešeta...

Ono kad bi došlo lito i škola završila prvih nekoliko dana bilo je slatko, najslađe jer bi se baš osjetila promina i razlika.

Naravno, to da je nema posli bi se brzo i lako navikli, a da ti osjećaj slobode duže potraje doma bi svojima rekli:

- Probudi me sutra u 06:45.

Oni bi se uozbiljili, začudili:

- U sedan manje kvarat? Zašto?

A vi bi se nasmijali:

- Tako, za gušt... da vidim kako je kad mogu nastavit spavat.

Samo kad se ujutro rano probudiš - a šesti je misec - aj ti posli nastavi spavat? Svitlo i vrućina uđu u sobu i oči se same otvaraju, ne mo’š i gotovo. Valja ti se dignit i otić do dućana, onih malih kvartovskih, smišnih dimenzija i jednako takvih imena. Šesna, Tonka, Orina... Kruv je još topal i nije lako borit se s neodoljivom željom da ga s kraja uštipneš.

I bi, a zna si dobro sestre će se bunit i govorit da to više ne radiš. Marenda je mogla bit’ i zdravija, al’ koga briga, dok si mlad ništa ti ne smeta: u kantun pašteta oli mortadela i jedan jogurt. Ma, ne ova današnja šta na tu jedva da sliči nego ona prava od koje bi zamirisala cila kužina. Je, tu je i Slobodna, dobra stara papirnata šta ti mrči prste dok je listaš. Sve mimo sporta bi na brzinu priletili, samo na Hajduku i Goranu bi se zadržali.

Baš ka’ i sad pratili ko dolazi, ko ide ća i s kim igramo tamo prid kraj osmoga kad krene Europa. A Goran i njegov san da osvoji vražji Wimbledon izluđivat će vas godinama više od svega.

- O’š izać?

Sva pamet

Zvoni parlafon, zovu te vani, a to oće reć ključ oko vrata, u ulicu balat, igrat se s ostalima. E, to ste volili. Iako ste mogli, u misecima dugih rukava karte niste puno obadavali. A liti, liti se od njih ne bi ni dana odvajali, i ujutro u portunu i popodne na moru i navečer pod svitlom sideći na golom betonu, stalno bi briškulavali, trešetavali. Punte ne bi pisali nego svako svoje pamtili i naglas brojili.

I uvik bi se za nešto igralo, makar to bile samo penkale i kacoti. Bliži se podne, sunce je prišlo zamišljenu crtu i počelo tuć drito u zgradu. Znali ste, vrime je od ručka, a sad se ruča ranije, manistra na pome, pohane tikvice ili tako nešto lagano pa se pripremit za na more.

- Budi dobar i ne izvodi ludosti!

U toj jednoj rečenici stala bi sva pamet i roditeljski savjeti, samo u dice je malo pameti, strpljenja još i manje. I ko je moga čekat da sijalica na nebu mrvu oslabi? Išli bi odma, usrid dana, po najvećem zvizdanu. Busom, švercate se (skoro) svi, kartu bi imali samo oni oprezni koji su se i inače svega bojali. Pa šta ako vas kontrola i uvati? Ne može vam ništa, samo vas na idućoj stanici izbaci, pričekate drugi, na more bi mrvu zakasnili al’ svejedno se cilim putom smijali.

Od pustinje Žnjana, Firula, priko Jadrana, Ježinca i Kašteleta pa sve do Bena i Marjanskih vrata, nema di se niste kupali, a opet tebi nijedna nije bila tako draga ka’ Bačvice. Čuvaju ih Kavale, stine s kojih ste skakali, s kojih se i danas skače: luđi na glavu, ne tako hrabri na noge. Zakleja bi se da su tada bile i veće i opasnije, a opet ko zna, bit’ će prije do toga da smo mi bili manji.

I ribu bi znali lovit il’ ste barem to pokušavali. Onako s obale, napraviš baloticu od kruva oli pizdice - ma školjke, mušule - staviš na udicu, baciš i čekaš. Nije dosadno i ne mora bit’ ništa veliko jer za veselit se i mali cipli, špari bili su vam dovoljni. Druga smjena cvrčaka, miris borova i tamarisi. Nekad ste ih lomili nepromišljeno, pohlepno jer su vam tribali tanki prutovi da glume branke za nogomet i ragbi. Da, ragbi u moru.

Neće se Fista naljutit - moj susid, Nenad Fistonić, tada igrač Nade - ako kažeš da je to gruba igra jer tako ispada. Pravila ste slabo znali, mislili da se sve smi, pa je bilo i natučenih ruku i žgincanih nogu i modrica. Plivate, ronite, kacavate se... dugo bi bili u moru, prsti blidi i naborani, a tabani vas bole od trčanja po salbunu. Od tuša do tuša, plićak bez kraja ka’ stvoren za bacit partiju picigina. Vaš je dičji, za bolje niste, a oni stariji kad zaigraju kako Bog zapovida, itaju se, lete... bude ih milina gledat.

Izgubili busolu

I tako cilo popodne ne bi stali. A kad bi dodijalo popeli bi se gori na stine, di je spomenik, da bi se šta prije osušili. Nije bilo telefona da u njih gledate, gledali bi u daljinu, sidili i pričali. Kupaće su svima suve, oblačite se. Ispod majice tragovi soli, osjećaš ih po leđima i onaj miris, pečat mora još zarobljen u mokrim šugamanima. Vučete se, zvone japanke i šlape, umorni, slomiveni - ka’ da ste radili - vraćate se doma.

Evo je 18:15. Rolete na balkonskim vratima spuštene su do pola, isprid vas nova Philips kutija, ona s ekranom od 55 i još toliko do zida. Posli uvik iste reklame za Melem krenila bi serija i ako su devedesete - treća, četvrta, peta - i bez da vam kažem znat ćete koja. Negdi u novinama si pročita sadržaj idućih epizoda i ne bi izdrža da unaprid ne govoriš šta će bit’, a sestra bi se ljutila da nije zanimljivo gledat, da ne želi znat i tako sve dok neko od starijih ne bi zapritija:

- Budete li se svađali ugasit ću vam pa nećete gledat ništa!

Kad bi završila, u banj tuširat se, robu provuć kroz vodu i na sušilo, pa za stol di vas već čeka terina poma i kukumara. Lipo je to i s guštom bi sve pojili, a onda svako na svoju stranu, do navečer bi se razbižali. Liti je dan beskrajno dug i učas bi se ulica opet napunila. Baš ka’ u razredu, znalo se di ko sidi, di ko pripada: babe s malom dicom po zidićima, tete, barbe, a okolo mulci, momci, curice i cure.

I neka su ti sto puta ponovili:

- Nemoj da te moramo doć zvat!

Izgubija bi busolu, pojam o vrimenu i uvik su te morali doć zvat. Ono glasno i na dugo A razvučeno - DOMAAA!!! - zvučalo je ka’ loša vijest, ka’ školsko zvono kad zove nazad posli velikog odmora. Doma ste, dvi-tri smokve na pijatu, ima još i dinje. Vrtiš kanale, same reprize, ništa nova. I baš kad naletiš na nešto dobro mater naređuje:

- Kasna je ura, to se sve vani čuje. Gasi televiziju i leć!

I šta ćeš, išli bi leć. Noć, nema klime, vruće je. Nema ni bave, zavjesa na prozoru se ne miče. Radio do tebe, svira na najtiše. Dikoje auto jako požuri, onda opet sve se umiri. Ajde, spavaj - govoriš sam sebi - i tako bi zaspali.

A na stolu ostavljen papir i na njemu poruka...

- Probudi me sutra u 06:45.