Sićaš se košarke? Prošla su vrimena pravog basketa: igrališta prazna, obruči netaknuti, dicu to više ne zanima...

U zadnje vrime sve je nešto dvadeset, trideset oli četrdeset godina daleko i nije teško nać opravdan razlog za pobić u prošlost, a kad je košarka u pitanju taj tebi toliko dragi rikverc upravo je neizbježan, pogotovo ako na nju gledaš iz hrvatskih cipela.

Dobro, patika.

O crnom lipnju ‘93, odlasku Dražena i slobodnom padu nekad trofejnog sporta nema smisla pisat, nisi fan gorkih epizoda, takve ne voliš ni spominjat.

E, ali zato se rado spominješ jeseni ‘94 i nekih malih - valjda još samo tebi važnih - detalja iz tog crnobilog filma.

Dok smo se veselili Hajduku u Ligi prvaka skupljali ste slije za onaj plavi album s Kukijem i Dinom na coveru, Glas Istre i Service Line Modena.

Kako je oduvik i bilo, stariji su govorili da je sve to obična papilova, uostalom već ste sedmi razred i ne dolikuje momcima... nije pomoglo, želja za skupljanjem bila je jača.

A šta tek reć za KOŠARKU - baš tako štampanim slovima - novi magazin koji je izlazija jednom misečno i košta vrtoglavih 25 kuna.

Lako vam se sad smijat, tada je to bilo puno šta zbog niskih cijena svega oko nas, šta zbog toga jer ste još bili dica.

Čak i kad štediš, stavljaš na stranu i činiš fintu da ih nemaš para uvik fali, ali svejedno taj list si mora kupit.

I jesmo, kupovali smo.

U modi su bili i posteri - zamisli, od dva metra! - a vi u tim godinama kad se lipe po zidovima soba pa je i to bija dodatni motiv da se posjeti trafika.

Iako bogato ilustrirana nije bila samo slikovnica, imalo se tu šta i pročitat, uz novinare jačeg kalibra ruke su dali i bivši igrači, treneri: Krešo Ćosić, Željko Pavličević, Aco Petrović i Zoran Čutura.

Nakratko je izlazija i mini dodatak imena K2 pa se i to uzimalo svako druge nedilje... šta ćeš, omađijala vas ta NBA, potpuno i bez ostatka.

Usrid lita

Tribaš nas razumit jer ne da nema live scorea, streama, highlightsa i (ne)društvenih mriža nego nema neta uopće i ono malo šta bi uvatili na televiziji - CNN, DSF - to vam je bilo sve.

A ko je ima teletext taj je već bija high tech i ujutro kad si se mora rano dizat za u školu prvo šta bi učinija je bilo povirit na rezultate od sinoć, saznat kako je ko osta.

Niste samo pratili, čitali, gledali nego je i igrali.

Svaki slobodni dan - svaki slobodni sat bilo kojeg dana - visili ste na asfaltu i doslovno si mora čekat red za bacit na basket.

Igralo se i po mraku uz nejaka svitla, usrid lita na plus trideset, čak i po snigu kad bi pa, samo vas je kiša mogla fermat i ponekad koji nervožasti susid vikom s balkona.

U tvom kvartu nebodera imali ste dovoljno igrališta, a iza "Osmice" - svaka zgrada nosila je svoj broj ka ime - bila su dva lipa koša s mrižicama od pravih lanaca pa kad bi balun proša kroz njih moga si čut oni šuškavi zvuk metala ka da ste u Brooklynu, a ne na Pujankama.

Bilo je tu dobrih likova, ko bi ih sad sve nabrojija, dosta je sitit se dva brata Modrića i jednog Vjencija.

Božo i Tonći, prvi godinu stariji a drugi godinu mlađi od tebe, stali su na prizemlju i od njihova prozora do mista radnje nije bilo ni dva pedlja.

Bole pravi atleta, visok i mišićav, zna je igrat pa te čudilo kako nije u to jače zagriza, bit će da je škola bila važnija.

A za Tonija nisi mora bit Ivica Dukan da bi vidija koliko je talentiran, samo eto, falilo je visine i neke stvari se nisu poklopile tako da je sve ostalo na igranju iz gušta.

I kažem Vjenci, punim imenom Vjenceslav Erceg, sad je gori negdi po Zagrebu i more bit da ovo i čita.

Volija je košarku ka i svi pa i više od toga - infišan u Davida Robinsona - bija je poseban, građen iznutra ka smartphone i kompjuter skupa.

Mogli su ga komodno zvat u onu emisiju "Živa istina" Darije Marjanović i Joška Martinovića jer čovik je ima ludu sposobnost - moguće još ima - ne samo da pamti sve statistike nego i da doslovno u sekundi izračuna na pet decimala postotak šuta ili tako neki zadatak kojeg nisi moga riješit bez digitrona.

"I‘m back!"

Vraćaš se u prvu četvrtinu ‘95 kad je ka milost s neba stigla vijest: vraća se Michael Jordan!

I bit će to baš protiv vražjeg Reggieja Millera i Indiana Pacersa - nedilja, 19. ožujka - s neobičnim brojem 45 na leđima i još neobičnijim učinkom od svega 19 poena.

Ali vrlo brzo, samo devet dana naprid, pružit če čudesnu partiju u Madison Square Gardenu i nakon tih 55 više nije bilo sumnje da je još uvik najbolji.

Daleki perfekt

Ipak, neće odma bit sve ka iz bajke, izbacit će ih u playoffu mlada i uzbudljiva ekipa s Floride, Orlando Magic - mršavi Shaq i svestrani Penny Hardaway.

Opet, njih će u velikom finalu s 4:0 pomest majstor reketa Hakeem Olajuwon i donit Houston Rocketsima drugi prsten u nizu.

Zanimljivo, s jakim HR pečatom jer dobit će ga i "Jozo" Žan Tabak, rezervna 11-ica iz zlatnog doba Žutih i Rudy T. Tomjanovich, trener naših korijena.

A onda tamo prid 1995/‘96 maraton Jerry Krause će povuć pravi potez i minornog Willa Perduea poslat u San Antonio za dobit mrvu divljeg ali korisnog skakača Dennisa Rodmana.

S njim pod obručima lakoćom su lomili protivnike do te mire da je bija breaking news kad bi im se potkra koji poraz i svi su mislili o rekordu od 70 pobjeda.

Oće, srušit će ga u proliće ‘96 i taj 72:10 je vridija sve dok se nisu pojavili Steph Curry i Warriorsi dvi dekade kasnije.

I pamtiš ka da je sad: prošlo je 02:30 h, posli duge borbe sa snom nekako si ipak uspija ostat budan, sidiš u mraku dnevnog boravka, ton si smanjija da ne probudiš spavače, mala Philips telka, HTV, Slavko Cvitković, Neven Bertičević i Noć košarke.

Počinje, gase se svitla i u United Centeru, ide pisma "Sirius‘ The Alan Parsons Projecta, animacija bikova koji praše ulicama Chicaga i predstavljanje igrača.

Znam da znate, ali neka stoji: Harper, Jordan, Pippen, Rodman, Longley.

Nema straja, uć će Kuki s klupe i na kraju kad bude najvažnije bit će na parketu, to mu je "Zen" Phil davno objašnjava.

"Nije važno ko počinje nego ko završava!"

A završavalo je uvik isto - devedeset šeste, sedme, osme - s trideset i kusur poena "Gospodina Zraka" i novim naslovom Bullsa.

Jasno, sad je sve to daleki perfekt, čak je i od zadnjeg broja KOŠARKE iscurilo okruglih dvadeset, nema više ni MTV-ja i šta onda pričat dalje.

Nije žuganje

Samo ima i dalje i gore od ugašenog lista i televizije: ulice bez dice i bolno prazna igrališta.

Nedavno, bija je petak popodne, lipo vedro i bez vitra, toplo taman koliko triba, proša si pokraj istog onog toponima di ste bili više nego doma i rastužilo te baš.

Kako neće?

U Splitu, najsportskijem gradu na svitu - ili je to barem nekad bija - u kvartu s više od deset tisuća stanovnika teren s visokom ogradom okolo, šesno uređen i samo šta ne zove dođi, igraj se... ali uzalud, nigdi zvuka baluna, nigdi nijednog diteta.

"Druga su vrimena..."

Ta (ne)utješna opravdanja slušamo već godinama, a i košarka je neka posve druga, reka bi da ne sliči na sebe, barem ne ona američka.

Ma, ne žugam, ko ima oči i dva zrna soli u glavi zna da nije do žuganja.

Mislim, vi ste u osnovnoj na tjelesnom naučili šta je dupla, šta koraci, danas to suci ne sude.

A mimo pravila koja se ne poštuju, šta pametno reć za samu igru?

Ništa, možda samo to da se igra bez obrane, mekše nego nekad na All Staru, jurnjava gori-doli pa ko pogodi više trica taj pobjeđuje.

I tek ovako oko Božića, kad naletiš na najavu "Christmas Classic" utakmica sitiš se da još postoji ta liga, a onda i dana ditinjstva kad ste je volili ka nikad.

"Ne znam da li su bila lepa vremena, ali sećanja jesu."

Tako kaže jedan susid istočno od raja - Dragan Dakić se zove - rođen u Zadru ‘87 pa nije čudo šta se razumi u materiju.

Često mrvite o njoj, povlačite then & now paralele i po njemu sve prije nije bilo nužno i bolje, samo drugačije.

I nije se teško složit s tim, ima tu istine, ali neke stvari baš nedostaju i ne moš pobić od nostalgije.

Iskreno, ni ne trudiš se.

Drago ti se sićat i evo jesi opet: drugog poluvrimena devedesetih, nekih davno zagubljenih prijateljstava i - košarke.