Ja na selu, ko Držićeva pastirica: Balega s martensicama nikako ne ide. Svi bježe od mene. Čujem se.

Kad me ljudi milostivo odvedu npr. na selo, uglavnom se tiho smijulje. U prvoj fazi. U drugoj ih već počnem lagano nervirat. Kako znam? Tako što lijepo vidim kako mu igra lijevo oko. U trećoj fazi vadi cigar za cigarom. A oko? Ono skače ko fliper. Čim dođemo bliže kući, tražim da vežu kučka jer u protivnom neću nos pomolit. Kučak, naravno, osjeća moju nelagodu. Odakle taj antagonizam?

Možda od toga što je cijeli grad izasran od njihovih govana, a ja očekujem da barem oni budu uljudni kad su im već gazde primitivci&divljaci koji ne znaju da kučja govna moraju skupljat. Za sve u životu trebaš biti odgovoran. Pa ako ti se ne skupljaju govna za kučkom, koji si ga kua nabavio? Ne možeš cijeli život očekivat da neko za tobom skuplja tvoja sranja.

Bliski susreti s kučkima neke ljude plaše

Darko Tomas/Cropix

Nakon što vežu kučka s trostrukim lancem i on promuklo cvileći nestane u unutrašnjosti svoje pseće kućice, zatražim da i mačku išćeraju iz tinela jer mrzim kad mi se mota oko noga dok ja jedem. Ili cvili i bleji u mene i fiksira mi svaki zalogaj. Te mi time nabija komplekse. A para da ih i ovako nemam glede jediva.

Potom veselo ko Držićevi pastiri i vile istrčimo na livadu. Prva kravlja lita je moja. Do koljena. I svi poskakuju glumeći pastirske idiote dok ja bestimajući pokušavam očistit ono balege. A balega u kombinaciji s martensicama nikako ne ide. Pokušavam je ignorirat, ali svi nekako bježe od mene. Čujem se. Potom dođe i ponosna vlasnica spomenute balege. Maše repom i gleda me trese. Okrenem joj guzicu. A okrene je, bogami, i ona meni.

No, kaže moja bolja polovica, moram priznat da je tvoja ipak manja. Jeste li ikad obadali kravlji šupak? Naravno da niste kad joj rep nikad nije na mjestu. Stalno njime veselo maše. Pa guzicu vidiš-ne vidiš-vidiš-ne vidiš. Ko žmigavac. Osim toga – čuje se. Lagala bi vam kad bi još rekla da mi je i prnula. To ne. Ali je zamukala iz petnih žila. Vjerojatno je muče stomačni problemi. Nismo dočekali rješenje problema. Jer je u to elegantno došetao bik Rudonja. Ne, nisam falila prvo slovo.

Blizina krava nije baš mirišljava

Duje Klaric/Cropix

Ovako se zove. Pogledao me prezirno, frknuo neki čudan dim iz nozdrva, zagrebo zemlju 2-3 puta. Pitala sam se zna li da je česta tema moji zajebancija? I hoće li se komu tužit po tom pitanju? Neće. Pametan je. Prizno bi se da se prepozno.

Na moj komentar kako je divna ova livada, mještani skromno klimaju glavom uz komentar kako su im jedini problem zmije koje se ljeti tuda prošetavaju. Koje zmije, vrištim ja sa zadnjeg sjedišta moga auta u koji sam uletjela brzinom svjetlosti. Hajde, hajde, tješe me moji. Pa sad ih nema.

Spavaju zimski san. Vidiš li ti, čovječe, da je priroda popizdila i da više ništa nije ko prije? Gledam kokoši. Tako mi poznato zvuči ovo njihovo kokodakanje. Koga li olajavaju ovog puta? U to se pojavi pijetao Kokot, glavni hebač. Nešto bi hebavao. Kukuriječe, a još mu nije vrijeme. Valjda misli da sam mu ja konkurencija. Ne, jarane, ja samo želim tvoja jaja. Mislim, prava jaja. Divno je biti na selu - jedno popodne, mislim ja dok čeznutljivo zamišljam svoju betonsku Mokošu.

Nit je selo, nit je grad. Jedina sličnost sa selom su kučja govna. Jedina sličnost s gradom su kladionice. Svaka sličnost sa stvarnim osobama je – namjerna.

Maja