KUHAR U AKCIJIZaron u strogi plićak između tri kamena i u roku od doslovno deset sekundi se pojavljuje glavurina i to kakva...

Ako se dan po jutru poznaje onda taj dan nije bio moj jer je počelo baš nikako.

Vožnja je trajala skoro tri sata do pošte i to još u zimskom periodu.

Za takvo što treba biti lud ili strastveno zaljubljen u podvodni ribolov.

A pod morem tuga na kvadrat.

Riba ima, ali ne rade i bježe već iz daleka.

U plićaku ništa, malo dublje još i manje.

Kao da netko je ovdje cijelu noć lovio sa svjetiljkom i trajno izlovio ribu.

Nakon četiri sata, preko 3 kilometra plivanja i sedamdesetak zarona odustajem.

Odlučujem otići na drugu poštu udaljenu oko pola sata vožnje.

Ako uspijem u more ući u 14:00 još uvijek imam dobra tri sata ronjenja.

Vodootporna zaštita na sjedalu auta je postavljena po defaultu, dodatna jakna od neoprena na sebe i pičim kao da bježim od kuge.

Kamion me blokira dobrih 20 minuta i nikako da ga preteknem.

Zavoja ima da ih ne mogu prebrojati, toliko da skoro dobijam cestovnu bolest.

Napokon ide duga cesta.

Žmigavac, ubrzanje na najjače i prestižem ga dok kažeš keks.

Ipak je to skoro 17 metara dugo vozilo iza kojeg vidim…

Ne mogu vjerovati.

Policijsko vozilo mi signalizira da se zaustavim.

Preticao sam po punoj crti i već vidim da će ova priča biti jako skupa.

Policajac dolazi do mene i pita me znam li zašto su me zaustavili.

Sve mi je jasno.

Kriv sam…

Dečki izvolite zaraditi svoju plaću.

A dečki ultra dobri dečki.

Kaznili su me, ali baš umjereno.

Znaju da nisam nikome ugrozio život i da sam pretjecao kad nije bilo nikoga u drugoj traci.

I na kraju, kad su vidjeli da sam u ronilačkom odjelu, pitaju me je li bilo sreće pod morem.

Sol na ranu…

Odgovaram im da je za sada sreća razinom ispod nule razine.

Dapače, kad sve zbrojim čak bih rekao da sam u debelom minusu.

Ali sve to nestaje i zaboravlja se čim sam stigao na novu poštu.

Na licu je osmijeh i evo me za čas u moru.

Jako je bistro, puše bura, ali umjereno.

Plima je visoka i moglo ovdje biti nešto.

U prvom zaronu mi dolazi par komada malih lubina.

Ne pucam jer su ispod pola kile.

Još par zarona ali i dalje ništa.

Pokušavam dublje i u prvom zaronu mi prilazi jato baš velikih lubina.

Neki imaju i preko četiri kilograma, ali se već na petnaestak metara od mene okreću i odlaze.

Nisu došli na domet ni u jednom trenu tako da nisam ni upalio kameru.

Ali srce je puno jer ih ovdje ima i to očito poprilično velikih.

Vraćam se u kraj i radim zaron u metar i pol mora u kojem biram.

Ostavljam sve što nije vrijedno nekog budućeg sjećanja.

Palim kameru i idem u još jedan zaron u strogi plićak između tri kamena i u roku od doslovno deset sekundi se pojavljuje glavurina i to kakva.

Refleksno pucam sa svojem parankom NC85TP – Tikovina by Neo Carbone Spearfishing Passion.

Primelines pogonske gume od 2x18 milimetara i 4 puta 16 milimetara ne daju ribi nikakve šanse.

Strijela ulazi točno u obraz i izlazi iza bočne peraje.

Gledam kameru i vidim da je nisam upalio…

Uuffff….

Odmah stiskam gumb da barem mogu snimiti borbu dok vraćam ribu.

Jako lijepa riba, vuče i bori se, ali pogodak je bio idealan i ne može nigdje.

Napokon ga prihvaćam i odmah čupam škrge. Mužjak je…

Slijedi foto session, a vaga nešto kasnije pokazuje 3,2 kilograma.

Dan je ispunjen pa napokon mogu doma potpuno miran i sretan.