REPORTAŽAGuštali smo u Kaštelima, kod vrijedne i složne trofejne maslinarske obitelji Pensa: kušali smo slasne praline s uljem levantinke

Bilo je pred kišu, ali se nismo dali. Pod stablima u vrtu pred kućom u Kaštel Lukšiću bilo je baš kako treba i guštali smo svi: kornjače, mace, domaćini, ja i mali Ante. Stigle su i praline s uljem levantinke. Šampionske! Na ovogodišnjem Noćnjaku proglašene su najboljim proizvodom od masline. Ukusne su, neobične i baš lijepe.

– Naše praline potukle su konkurenta! A to je bio naš liker od masline – s osmijehom će domaćin, trofejni maslinar Ivan Vicenco Pensa. Pa objašnjava:

– Praline radimo u suradnji s OPG-om Lisnjak iz Čakovca. Oni su nedavno bili i na Dulum zemlje. Imaju tvornicu čokolade, a imaju i veliku plantažu borovnica. Naši su vršnjaci, upoznali smo ih prije tri, četiri godine na eko sajmu u Čazmi. Ekološki proizvođači su kao i mi. I onda smo zajedno s njima odlučili kombinirati čokoladu i maslinovo ulje. Tri godine nam je trebalo dok smo mi to ušestili. Praline se rade s uljem levantinke, ona je voćna, paše čokoladi, a čokolada je unutra belgijska bijela, vani 54-postotni kakao i onda su oni to ukomponirali kako samo oni znaju. Stvarno su se potrudili, a oni su školovani čokolatijeri i nije smjelo bit greške. Svaka se pralina posebno radi, stvarno dosta ulja ide. A poanta maslinova ulja je ono što se možda gubi u cijeloj priči s hranom i maslinovim uljem – da maslinovo ulje produži okus hrani, ne samo da je poboljša nego i da preuzme taj okus i onda ga u ustima produži. I uspjeli smo – govori.

Ante i velika motika

Tri mace, svaka s ogrlicom, motale su se oko nas.

– Vidite ih šta su slatke, dvi sestre i brat. A ogrlice sam im stavija da ih vide, a i šuškaju, pa da ih mogu ptice čut i pobjeć...

U zelenilu su polagano po svoju puzale kornjačice, a pod obližnjim stablom mali Ante, šestogodišnjak, najmlađi Ivanov sin, ozbiljno se uhvatio povelike motike, skoro je veća od njega. I ne pušta, sav se zanio, kopa li kopa. I stoji mu, ima mota.

– A šta sadiš? Nemoj se u glavu udrit molin te, nemoj toliko zamanjivat – dobacuje mu otac. – Uzmi malu motičicu, onu svoju, di si uzeja tu veliku! Ma on je ka ja kad san bija mali, ova dva druga su išla na mater. Ja san ka dite uvik vuka gušterice sa sobon.

– Šta to Ante sadi oko masline?

– Jagode, narcise i tulipane, ko mu smi išta zabranit. A kako san ja napravija navodnjavanje oko maslina, on pozabada lukovice u te krugove i to bude divota, da vidite kako nam oko maslina cvitaju tulipani, ka u Nizozemskoj.

Pokušavam najprije razjasniti enigmu oko imena koja me muči još od proglašenja najboljih na zadnjem Noćnjaku. Ivan je osvojio puno medalja i čitanje je uvijek bilo dugo i s puno imena. Tko je tko i zašto tako dugo ime: Ivan Vicenco Pensa/ OPG Bogdan Pensa?

– Pokojni otac mi je Bogdan, kao uspomenu na njega stavili smo OPG Pensa Bogdan, kroz Ivan Vicenco pa je u tome imenu i očevo i didovo i moje ime. I pradidovo, i on je bija Ivan. Supruga je Ana. Ja san Ivan Vicenco. Imam tri sina, prvi sin je Roko i ima 16 godina, drugi je Toma, ima 8, a Ante 6 godina. I svima muškima nam je drugo ime Vicenco. A zašto? Nekako nan je tako ostalo. Prvo je bija dida Vicenco pa smo ostavili po didu i to nam je nekako bija znak raspoznavanja.

Ruže ko pokali

– Od drugih Pensa?

– Pa ne, mi smo jedini Pensa u Kaštel Lukšiću. Dida Vicenco je bija veliki radnik, imao je svoje ruže, i puno vinograda i po ružama je detektira kad će pepelnica doć u vinograd. S južne strane kuće bile su predivne, ogromne ruže i on bi se s njima slikava kao da su pokali. Dida Vicenco je ima zanimljiv život. Sa 13 godina je otiša od kuće radit jer je bija peto, šesto dite,… I radija je u rudniku u Zenici ka liftboy. Posli je išao u Zagreb i od 1920. do 1941. je radija kao kondukter na vanjskim kolima u električnom tramvaju. Did je jedan od osnivača limene glazbe Zagrebačkog električnog tramvaja. Kako je bija ka dite u limenoj glazbi u Štafiliću, onda je on nastavija svirat gori. I prvo gostovanje te zagrebačke limene glazbe je bilo u Kaštel Štafiliću. Did je inače iz Kaštel Štafilića i uda se u Kaštel Lukšić.

Zanimljiv je Ivan Vicenco Pensa, svestran, svašta ga zanima, posebno povijest Kaštela. Veli:

– Zimi kad me ne može niko nać, kad kiša pada, ja san u Državnom arhivu u Splitu, istražujem na Gripama u maticama rođenih, umrlih i vjenčanih, prezimena su se mijenjala, ljudi koji baštine neku zemlju i imaju neki tradiciju, obiteljska stabla i drugo. Zanimljivo je i svašta se tu otkrije.

Kad su on i njegovi postali maslinari? Kao i brojni Kaštelani više su bili vinogradari, generacijama.

– Imali smo oko 40 tisuća loza i velike vinograde. Gdje su nam sad masline, to su sve bili vinogradi. Imamo tri maslinika i ukupno oko dvi i po tisuće maslina, sve na području Kaštel Lukšića, sve je iznad magistrale na padinama Kozjaka. Većinu smo posadili ja i pokojni otac prije jedno 25 godina. Imali smo i nešto didovih maslina, ali mi smo uvik imali većinom vinograde. Otac je bija u Domovinskom ratu, bija je po svim ratištima i kad se vratio iz rata bilo je teško obnovit te vinograde. Onda smo posadili masline u vinograd, postepeno vadili loze i ostale su masline. Ja sam prije tri godine posadija opet vinograd, a žena mi je rekla: Bolje da si sad poludija nego za deset godin. Crljenak. Mi smo u stara vremena radili krasan prošek od crljenka. Imam 30-ak boca našega prošeka starog i 70-ak godina. I mi ga otvaramo u familiji kako se koje dite krsti ili ženi. Pokojni otac i ja 90-ih godina smo ga filtrirali i flaširali. Prošek je napravija od moje babe stric.

Rastovac u naslijeđe

Priča kako su se on i otac dogovorili čim su se unuci rodili kako će koncipirati maslinike. Svakom unuku svoj!

Pokojni otac i ja smo rekli: ajmo ća, zašto ne bi svaki od njih ima svoj maslinik. On je uspija doživit ne samo da ostavi svojin unucima po maslinik nego je sa svakin vodija razgovor kako će s tim kad njega ne bude. Ja san čak i slika kako svaki od njih šeta sa njim i razgovara šta bi tribalo biti na tim njihovim maslinicima. Ante jedini nema kuću na masliniku, a ova dva imaju. Dakle tri su maslinika, sva tri u Kaštel Lukšiću, okruženi su sa starom hrastovom šumom. Neki dubovi su stari i preko 200 godina. I čuvamo ih, pazimo, režemo, nikad pilat nego ono malo oljaštrit i oni opet vrate te grane. I ta zemlja se zove Rastovac – objašnjava.

Ivan već sad brendira maslinova ulja svojih sinova. Kad šalje ulja na natjecanj,a šalje ih pod imenom maslinika, a zna se koji kojem sinu pripada. I kad se osvoji nagrada, onda ju je osvojio maslinik toga i toga.

– Tako kad dođu medalje, onda ide svakome svoja. Ne stavim njihova imena nego imena njihovih zemalja. Tako da će oni jednoga dana moć gradit brend na tim svojim zemljama. Svaki maslinik ima svoj naziv i oni su vlasnici tog maslinika, doduše ne još na papiru, ali oni to već oni znaju.

– Koje sorte imate?

– U svakome masliniku ima tri sorte oblica, lastovka i levantinka i ima nešto sitno mastrinke, talijanki. Radimo tri monosortna ulja od njih. I različite su u cvatnji, a to nam isto govori kad ih treba brat. Sva tri maslinika su na različitim nadmorskim visinama i na 50 metara razlike u nadmorskoj visini bude razlika 15 dana u cvatnji i u zriobi. U istim sortama. Inače, masline su danas nikad zdravije, nikad zrelije i nikad ranije. Totalno se promijenila klima, imamo akumulaciju temperatura takvu da dovodi do cvatnje i do tehnološke zrelosti ploda puno ranije nego prije. One bi prije zrele bile u 11. i 12. misecu, a 1.10. bi bilo sve još zeleno. A sad su početkom desetog miseca već zelenožute.

– Kad ste počeli osvajati prve medalje za svoje ulje?

– Godine 2005. smo osvojili prvu zlatnu medalju na Maslini, a onda iste godine na Noćnjaku, iza toga svake godine osvajali smo medalje na Noćnjaku, na Maslini, nama je puna soba tih priznanja i medalja. Kad smo osvojili nagradu najbolje monosortno za lastovku 2007. na Maslini, počeli smo posebno radit sa lastovkom. A govorili su nam: Prerano berete, ništa ne dobijete ulja, gorko vam je ulje. Mi smo to nekako lako prolazili s filozofijom: nije naš kupac susid, nije naš kupac kolega maslinar, nije naš kupac neko ko kupuje ulje u dućanu. Naš kupac mora bit osoba koju ćemo mi upoznat s našim uljem, koju ćemo mi naučit šta je naše ulje, koji nakon toga, šta se na kraju i pokazalo, nikad više neće ići od nas.

Za babu Amaliju

Ali, priznaje, bio je jedan period kad su dio maslina radili po starinsku i masline toćali u vodi. Za babu Amaliju.

– Baba Amalija je još bila živa kad smo se mi dobro uhvatili maslina i mi smo za nju radili, kako je tražila, posebno 100 litara ulja. Ona ne bi potrošila tih sto litara, ali je govorila nikad ne znaš kako će završit berba, oće li propast, oće li past kiša, oće li ovo ili ono, ona je morala imat svoje ulje minimalno 50 litara u berbi. I to ulje od maslina koje smo morali misec dana držat u slanoj vodi da bi ih odgorčili i ona je tražila da se njoj ulje radi na staroj makinji… Baba Amalija je bila posebna, sve ove zemlje dugujemo njoj. Bila je djevojačkim prezimenom Matijaca.

Maslinova ulja OPG-a Bogdan Pensa su certificirano ekološka već 12 i više godina i otkrit ćete ih na stolovima ponajboljih splitskih restorana.

– Na Noćnjaku ste bili puni medalja, svaki čas ste izlazili na pozornicu. Za šta ste sve osvojili medalje na zadnjem Noćnjaku?

– Za sortna ulja oblice i levantinke zlatnu medalju, s tim da smo imali najbolje ocijenjeno ulje levantinke na manifestaciji šta se tiče pakovina. Osvojili smo zlato za sapun, zlato za liker od mastrinke, zlato skupa s našim partnerima za praline, praline su i šampion najboljeg proizvoda od masline. Poslali smo našu lastovku sad i u Berlin na natjecanje, osvojili smo srebro u kategoriji ekoloških ulja. U New Yorku smo 2022. osvojili zlato za levantinku, lani smo osvojili zlato u Rimu za oblicu u ekološkoj kategoriji, ove godine smo u Nizozemskoj u Amsterdamu u njihovom Olive oil institutu dobili srebro za oblicu, lani smo tamo osvojili srebro za lastovku. To je jedino natjecanje na svijetu koje koristi osim organoleptike i kemijske analize i E nous, umjetna inteligencija radi u ulju analizu 30-ak kemijskih spojeva.

Liker od mastrinke

Ivan ističe da snažno podržava dalmatinsku inicijativu uvođenja kategorije ultra ekstra za maslinovo ulje. Ovih dana brojni turisti dolaze u njegov maslinik, kušaju, uče, uživaju i odlaze drukčiji nego što su pod Pensine masline došli.

– Okrenuli smo se i turizmu u smislu degustacije maslinova ulja, edukacije ljudi, učimo ih i o organskom uzgoju i o sortama, dosta stranaca ne zna da maslina zrije od zelenoga ka crnome, oni misle da postoji sorta zelenih i sorta crnih. Oni su obično bili kupci po dućanima i kriterij bi im bio srednja cijena i lipa etiketa. Dajemo im kušat ulja, naučimo ih o ulju, dajemo im priču o našoj obitelji, načinu života, o uparivanju maslinova ulja s jelima. A levantinku našim gostima poslužujemo uz sladoled i uz liker od mastrinke. Uskoro ćemo ga počet punit, a za sada ga gore u kušaonici dajemo turistima da probaju i da vide kako ide kao vanilija burbon s maslinovim uljem. I kad to probaju onda si im promijenio u glavi predodžbu o maslinama. Jer maslinovo ulje njima prvenstveno ide kao na nekakvu hranu koja bi trebala bit zauljena. A onda još kad im kažeš za praline s maslinovim uljem, pa za sapun, …

Dok sam odlazila, kornjačice su još "žurile" kroz travu.

– Koliko kućnih ljubimaca imate?

– Imamo devet kornjača, četiri mačke, jednog psa…zasad… Mjerkamo jednog ponija, ali to još nismo odlučili, triba štala za konja i svašta … vidit ćemo … a Ante je zapeja…

Imaju Pense dobrih vibracija za izvoz.