Jedan od junaka moga ditinjstva bija mi je – moj dida Ivan. Sitan i mršav, a žilav i uvik u pokretu, živa vatra. Prijatelji su ga zvali i Ivo Žigica, jerbo bi učas planija, kara se, uvik je on bija u pravu, nikad ni da nase. Pri penzije je radija u “Cestara”, asfaltira ulice po Splitu, sve su mu ruke bile pune krastica od vrilega asfalta. Ali ipak, najvolija je more!
Svake me nedije vodija do mora, vadit brbavice i kućice u Poljud, oli vatat špare i babice šoto Katalinića briga. Moj ga je stari uvik zafrkava – ne’š ti ribara, ma, uvik je bilo dosta za obid ciloj familji, a bilo nas je – osan za stolon!
Tako smo jedne nedije nas dva išli na puntu Marjana na ribe. Parilo mi se da on svaku siku zna napamet. Brzo smo našli lipu logu za naš veliki lov, a dida je sa sika o...
Za sudjelovanje u komentarima je potrebna prijava, odnosno registracija ako još nemaš korisnički profil....